"Ovde leži Kaspar Hauzer, zagonetka svog doba.
Rođenje mu je nepoznato, a smrt tajanstvena"
- piše na nadgrobnoj ploči na seoskom groblju u blizini Nirnberga.
Kaspar Hauzer, tajanstveni divlji dečak, koji se niotkuda pojavio na ulici Nirnberga jednog jutra 1828. godine,
nije umeo da hoda, a razumevao je značenje tek nekoliko reči. Naučili su ga da govori. Pet godina je živeo
među ljudima, a onda ga je neko ubio.
Ova legenda poslužila je kao lik mnogim piscima i filmskim režiserima, pa tako i Peteru Handkeu u otelotvorenju
fenomena funkcionisanja jezika, kao temelja i simbola civilizacije, sredstva komunikacije, ali i manipulacije.
Kasper je antidrama o mladiću koga je društvo naumilo da civilizuje pre svega govorom. Nema radnju, nema
određene likove. Sastoji se od reči koje se gomilaju, od ogromnog otpada rečenica, koje liče i na otpad civilizacije.
Rečenice gube smisao, da bi zatim osvojile neki novi besmisleni smisao.
Reditelj Miloš Lolić i dramaturg Periša Perišić su učinili prohodnim Handkeovo poigravanje rečima i rečenicama
(koje je gomilao do besmisla u guste mreže reči) stvorivši visoko estetizovanu pozorišnu predstavu.
Trenutak kada Kaspar ovlada jezikom i samim tim razumevanjem civilizacije oko sebe je fascinantan trenutak
buđenja njegovog kao Nadčoveka, dok u kavez iz koga je on izašao, ulaze groteskni predstavnici civilizacije
- od antičkih bogova, preko egipatskih faraona, rimskih centuriona, renesansnih pesnika i rokoko dama svi u
šljaštećim odeždama svojih uvaženih položaja.
Kada probuđeni Kaspar konačno stane pred publiku koju konačno i vidi i oseća, otelotvorenje je čoveka koji
u punoj moći stoji naspram univerzuma. U kom smeru će iskoristiti taj svoj položaj i moć - ne da se naslutiti.
I jedno i drugo je u ljudskoj prirodi.
...//...
Rođenje mu je nepoznato, a smrt tajanstvena"
- piše na nadgrobnoj ploči na seoskom groblju u blizini Nirnberga.
Kaspar Hauzer, tajanstveni divlji dečak, koji se niotkuda pojavio na ulici Nirnberga jednog jutra 1828. godine,
nije umeo da hoda, a razumevao je značenje tek nekoliko reči. Naučili su ga da govori. Pet godina je živeo
među ljudima, a onda ga je neko ubio.
Ova legenda poslužila je kao lik mnogim piscima i filmskim režiserima, pa tako i Peteru Handkeu u otelotvorenju
fenomena funkcionisanja jezika, kao temelja i simbola civilizacije, sredstva komunikacije, ali i manipulacije.
Kasper je antidrama o mladiću koga je društvo naumilo da civilizuje pre svega govorom. Nema radnju, nema
određene likove. Sastoji se od reči koje se gomilaju, od ogromnog otpada rečenica, koje liče i na otpad civilizacije.
Rečenice gube smisao, da bi zatim osvojile neki novi besmisleni smisao.
Reditelj Miloš Lolić i dramaturg Periša Perišić su učinili prohodnim Handkeovo poigravanje rečima i rečenicama
(koje je gomilao do besmisla u guste mreže reči) stvorivši visoko estetizovanu pozorišnu predstavu.
Trenutak kada Kaspar ovlada jezikom i samim tim razumevanjem civilizacije oko sebe je fascinantan trenutak
buđenja njegovog kao Nadčoveka, dok u kavez iz koga je on izašao, ulaze groteskni predstavnici civilizacije
- od antičkih bogova, preko egipatskih faraona, rimskih centuriona, renesansnih pesnika i rokoko dama svi u
šljaštećim odeždama svojih uvaženih položaja.
Kada probuđeni Kaspar konačno stane pred publiku koju konačno i vidi i oseća, otelotvorenje je čoveka koji
u punoj moći stoji naspram univerzuma. U kom smeru će iskoristiti taj svoj položaj i moć - ne da se naslutiti.
I jedno i drugo je u ljudskoj prirodi.
...//...
