Modestty
Obećava
- Poruka
- 89
“Ti stvarno nisi normalan” – kaže mi nekadašnji kolega iz „Politike“, dok u majski suton, koji lagano pada na Beograd, sedimo na terasi nečega što predstavlja ostatak čuvenog „Bermudskog trougla“.
„Da se vratiš sada u zemlju? Sada, u ovom trenutku? Pa, druže moj, nikada nije bilo gore, kako ne shvataš? Nema posla, nema para, nema nade, nema ničega...Sve je otišlo u vražju mater, lakše je bilo devedesetih, kunem ti se, tada smo bar tražili da nađemo neku svetlost na kraju tunela, sada smo se oprostili od svake budućnosti, samo gledamo da preživimo od danas do sutra. Mrak, čoveče, mrak... To ti je isto kao kada bi iz Barselone prešao u Čukarički, veruj mi...“ – pokušava da poentira nečim što misli da mogu da razumem.
Sumnjičavo gleda u flašicu „Koka-kole“ preda mnom, dok njegove oči izražavaju iskreno uverenje da sam od ranog jutra, verovatno, bio na nečem mnogo jačem i da je moja rešenost da se vratim u zemlju, kombinacija pijanstva, nostalgičnog ludila koje oseti svaki emigrant pri poseti Srbiji nakon mnogo godina i totalne neobaveštenosti koja može skupo da me košta.
Slušam ga i podižem pogled uvis prema visokim platanima koji nas natkriljuju, udišem vazduh prepun smoga, smrdljiv da smrdljiviji ne može biti, udišem ga do kraja, punim plućima i osećam kako mi prija...
Par nedelja kasnije – deja vu! „Ne, ne, izvini što moram tako da se izrazim, ali ti stvarno nisi normalan“. Opet čujem poznatu rečenicu, izgleda kao da se baš svi slažu oko moje dijagnoze, ovoga puta u bašti mog prijatelja, dok sedimo udobno zavaljeni u stolice, a junski suton se polako spušta na Toronto.
„Posle toliko godina ovde, posle svega što si uložio, posle toliko žrtve i odricanja, sada kada sediš na zelenoj grani i kada ti se smeši budućnost i kada samo možeš da napreduješ u karijeri, ti si rešio da sve to baciš u vodu i vratiš se tamo...tamo u onu ludnicu, u ono bezakonje, u carstvo korupcije i kriminala. Ne, ne, stvarno ne mogu da razumem.“
Izraz neverice na njegovom licu toliko je jak da mi dođe da ga potapšem po ramenu, kažem mu da sam se samo šalio i da nikom normalnom, naravno, ne može pasti na pamet da napusti idilu koja vlada oko nas. Podižem pogled prema velikim javorovima koji bacaju nežnu senku na ulicu, osluškujem tišinu koja nas okružuje, tišinu koja štiti ušuškane kuće u predgrađu rezervisanom za uspešne pripadnike srednje kanadske klase, vidim savršeno uređene travnjake, uglancane automobile koji stoje u dvorištima, prozore na kućama koji slikovito govore da iza njih žive ljudi koji uredno plaćaju svoje račune, ulažu novac u sigurne fondove, imaju detaljan finansijski plan za narednu deceniju i duboko preziru sve koji su drugačiji.
Osećam mir i zadovoljstvo koji isijavaju iz svakog kutka, mir sigurnog i sređenog života... Udišem duboko, punim plućima, vazduh tako čist da čistiji ne može biti, kao da ga prerađuju negde pre nego što ga puste na korišćenje onima kojima je sudbina podarila tu sreću da žive u Torontu...I onda, ničim izazvan, postavljam krajnje neumesno pitanje: „Izvini, je l’ sme da se puši u ovom kraju?“
Izgleda da stvarno nisam normalan.
Vozim prema kući koja se nalazi na drugom kraju grada, ali izgleda potpuno identično kao onaj iz kojeg sam upravo izašao i razmišljam o tome kako su se ljudi sa dva kontinenta bez ikakve dileme, ne poznajući jedan drugog, složili oko stanja mog mentalnog zdravlja. I to samo zato što mi je pala na pamet ideja da se nakon 16 godina provedenih u emigraciji vratim u zemlju u kojoj sam rođen?
Kada se neko od ovdašnjih Kineza, Italijana, Portugalaca ili Grka odluči na sličan korak, naprave mu ispraćaj, tapšu ga po ramenu i kao da mu pomalo zavide što će ostatak života da provede tamo gde mu je sve poznato, gde još uvek stanuju mirisi njegovog detinjstva i gde u potpunosti pripada... A meni preporučuju da posetim neko stručno lice koje će mi pomoći da se oslobodim sumanute ideje.
Pa, dobro, da vidimo da li je baš tako i da li život u Srbiji predstavlja deveti krug pakla, a ostvarenje kanadskog sna savršeni ideal kome svi treba da težimo?
Dakle, šta smo ovde imali?
Deceniju i po emigrantskog života, mnogo snega, mnogo zime, toliko zime da se lepo smrzneš, javorov sirup, javorov list, javorovo drvo, rakune u dvorištu, obilje kredita i kreditnih kartica, laktanje sa starosedeocima i ambicioznim Pakistancima i Indijcima oko boljeg položaja u firmi, bezuspešnu borbu sa akcentom koji nas je nepogrešivo svrstavao u „Ruse“, dobru kuću, dobra kola, mnogo hokeja na TV, hronični nedostatak duhovitosti, seksipila i šarma, čekanje na sveti period vikenda, ritual nedeljne kupovine , sigurnost najboljeg zdravstvenog sistema na svetu, odlazak na more u sred januara, presudu sudbine da se družimo sa raznim likovima samo zato što su „naši“, odlazak u porodične posete tim istim „našima“ kao vrhunac socijalizacije, mir i sigurnost sređenog života, mogućnost planiranja na duge staze, veliki stres ako se planovi slučajno izjalove , život u zemlji koja je po podacima UN uvek u samom vrhu država koje su najbolje na svetu, mnogo pilećih krilaca na žaru, zabranu pušenja na svakom normalnom mestu gde je najslađe zapaliti cigaretu, solidan račun u banci i dosadu, dosadu koja prekriva Kanadu kao snežni pokrivač ( s tom razlikom što se sneg ponekad i otopi)...
Šta me čeka?
Bezbrižna starost na Floridi sa ostalim pripadnicima generacije koji su tu došli da umru. Moderni i bezbolni lapot. Lapot u organizaciji društvenog sistema i to samo ako budem imao dovoljno veliki penzioni fond da mu se podvrgnem.
Čemu mogu da se nadam u Srbiji? Baš ničemu. Tamo je jad, beda i depresija. Tamo nema posla, nema para, nema normalnog života, sve je crno da crnje ne može biti. Političari i tajkuni osiono vladaju, narod grca u dugovima, odlazak na pijacu postao je luksuz, saobraćajne gužve su nesnosne i ljudi su nervozni kao psi, benzin je najskuplji u Evropi, beznađe i pesimizam se mogu opipati u vazduhu...
Tamo u maju mirišu lipe, ulicama šetaju najlepše devojke na svetu, nakon drugog ulaska u prodavnicu prodavačice vam se obraćaju sa „komšija“, seksipil i šarm se uglavnom podrazumevaju, u jesen još uvek sokacima zamiriše pečeno kestenje, mogu da biram ljude sa kojima ću da se družim i to ne samo zato što su „naši“, nemam sumnjivi akcenat (hm, ako se ignorišu tragovi mog „čarapanskog“)...
U stvari, možete misliti da sam lud koliko hoćete, ali meni, na neki način, prija to ludilo. Nemam pojma zašto, valjda zato što je tako moje i tako intimno povezano sa mnom. Pokušao sam da pobegnem od njega, ali mi se nije dalo. A stvarno sam probao, nije da nisam. Probao sam da budem građanin sveta, kosmopolita, što bi rekli ovi načitani...
I šta? Trebalo mi je toliko godina da shvatim da moji moravski geni jednostavno ne trpe blagodeti neo-liberalnog kapitalizma, političke korektnosti i ostalih stvari koje su danas tako na ceni. Trebalo mi je da shvatim da ću se najbolje osećati dok osluškujem kakofoniju svog jezika oko sebe, da predem od uživanja kao mačak na peći kada u smiraj dana sedim na nekom sklepanom splavu, lenjo gledam u reku, pljuckam u vodu i sećam se života u čudnoj zemlji zvanoj Dijaspora...
Šta me čeka? Ah, da. Umalo da zaboravim. Čeka me par najlepših zelenih očiju na svetu. Za čoveka koji ima ovakvu dijagnozu to baš i nije loše za početak.
Nebojša Milosavljević, Toronto, Kanada
„Da se vratiš sada u zemlju? Sada, u ovom trenutku? Pa, druže moj, nikada nije bilo gore, kako ne shvataš? Nema posla, nema para, nema nade, nema ničega...Sve je otišlo u vražju mater, lakše je bilo devedesetih, kunem ti se, tada smo bar tražili da nađemo neku svetlost na kraju tunela, sada smo se oprostili od svake budućnosti, samo gledamo da preživimo od danas do sutra. Mrak, čoveče, mrak... To ti je isto kao kada bi iz Barselone prešao u Čukarički, veruj mi...“ – pokušava da poentira nečim što misli da mogu da razumem.
Sumnjičavo gleda u flašicu „Koka-kole“ preda mnom, dok njegove oči izražavaju iskreno uverenje da sam od ranog jutra, verovatno, bio na nečem mnogo jačem i da je moja rešenost da se vratim u zemlju, kombinacija pijanstva, nostalgičnog ludila koje oseti svaki emigrant pri poseti Srbiji nakon mnogo godina i totalne neobaveštenosti koja može skupo da me košta.
Slušam ga i podižem pogled uvis prema visokim platanima koji nas natkriljuju, udišem vazduh prepun smoga, smrdljiv da smrdljiviji ne može biti, udišem ga do kraja, punim plućima i osećam kako mi prija...
Par nedelja kasnije – deja vu! „Ne, ne, izvini što moram tako da se izrazim, ali ti stvarno nisi normalan“. Opet čujem poznatu rečenicu, izgleda kao da se baš svi slažu oko moje dijagnoze, ovoga puta u bašti mog prijatelja, dok sedimo udobno zavaljeni u stolice, a junski suton se polako spušta na Toronto.
„Posle toliko godina ovde, posle svega što si uložio, posle toliko žrtve i odricanja, sada kada sediš na zelenoj grani i kada ti se smeši budućnost i kada samo možeš da napreduješ u karijeri, ti si rešio da sve to baciš u vodu i vratiš se tamo...tamo u onu ludnicu, u ono bezakonje, u carstvo korupcije i kriminala. Ne, ne, stvarno ne mogu da razumem.“
Izraz neverice na njegovom licu toliko je jak da mi dođe da ga potapšem po ramenu, kažem mu da sam se samo šalio i da nikom normalnom, naravno, ne može pasti na pamet da napusti idilu koja vlada oko nas. Podižem pogled prema velikim javorovima koji bacaju nežnu senku na ulicu, osluškujem tišinu koja nas okružuje, tišinu koja štiti ušuškane kuće u predgrađu rezervisanom za uspešne pripadnike srednje kanadske klase, vidim savršeno uređene travnjake, uglancane automobile koji stoje u dvorištima, prozore na kućama koji slikovito govore da iza njih žive ljudi koji uredno plaćaju svoje račune, ulažu novac u sigurne fondove, imaju detaljan finansijski plan za narednu deceniju i duboko preziru sve koji su drugačiji.
Osećam mir i zadovoljstvo koji isijavaju iz svakog kutka, mir sigurnog i sređenog života... Udišem duboko, punim plućima, vazduh tako čist da čistiji ne može biti, kao da ga prerađuju negde pre nego što ga puste na korišćenje onima kojima je sudbina podarila tu sreću da žive u Torontu...I onda, ničim izazvan, postavljam krajnje neumesno pitanje: „Izvini, je l’ sme da se puši u ovom kraju?“
Izgleda da stvarno nisam normalan.
Vozim prema kući koja se nalazi na drugom kraju grada, ali izgleda potpuno identično kao onaj iz kojeg sam upravo izašao i razmišljam o tome kako su se ljudi sa dva kontinenta bez ikakve dileme, ne poznajući jedan drugog, složili oko stanja mog mentalnog zdravlja. I to samo zato što mi je pala na pamet ideja da se nakon 16 godina provedenih u emigraciji vratim u zemlju u kojoj sam rođen?
Kada se neko od ovdašnjih Kineza, Italijana, Portugalaca ili Grka odluči na sličan korak, naprave mu ispraćaj, tapšu ga po ramenu i kao da mu pomalo zavide što će ostatak života da provede tamo gde mu je sve poznato, gde još uvek stanuju mirisi njegovog detinjstva i gde u potpunosti pripada... A meni preporučuju da posetim neko stručno lice koje će mi pomoći da se oslobodim sumanute ideje.
Pa, dobro, da vidimo da li je baš tako i da li život u Srbiji predstavlja deveti krug pakla, a ostvarenje kanadskog sna savršeni ideal kome svi treba da težimo?
Dakle, šta smo ovde imali?
Deceniju i po emigrantskog života, mnogo snega, mnogo zime, toliko zime da se lepo smrzneš, javorov sirup, javorov list, javorovo drvo, rakune u dvorištu, obilje kredita i kreditnih kartica, laktanje sa starosedeocima i ambicioznim Pakistancima i Indijcima oko boljeg položaja u firmi, bezuspešnu borbu sa akcentom koji nas je nepogrešivo svrstavao u „Ruse“, dobru kuću, dobra kola, mnogo hokeja na TV, hronični nedostatak duhovitosti, seksipila i šarma, čekanje na sveti period vikenda, ritual nedeljne kupovine , sigurnost najboljeg zdravstvenog sistema na svetu, odlazak na more u sred januara, presudu sudbine da se družimo sa raznim likovima samo zato što su „naši“, odlazak u porodične posete tim istim „našima“ kao vrhunac socijalizacije, mir i sigurnost sređenog života, mogućnost planiranja na duge staze, veliki stres ako se planovi slučajno izjalove , život u zemlji koja je po podacima UN uvek u samom vrhu država koje su najbolje na svetu, mnogo pilećih krilaca na žaru, zabranu pušenja na svakom normalnom mestu gde je najslađe zapaliti cigaretu, solidan račun u banci i dosadu, dosadu koja prekriva Kanadu kao snežni pokrivač ( s tom razlikom što se sneg ponekad i otopi)...
Šta me čeka?
Bezbrižna starost na Floridi sa ostalim pripadnicima generacije koji su tu došli da umru. Moderni i bezbolni lapot. Lapot u organizaciji društvenog sistema i to samo ako budem imao dovoljno veliki penzioni fond da mu se podvrgnem.
Čemu mogu da se nadam u Srbiji? Baš ničemu. Tamo je jad, beda i depresija. Tamo nema posla, nema para, nema normalnog života, sve je crno da crnje ne može biti. Političari i tajkuni osiono vladaju, narod grca u dugovima, odlazak na pijacu postao je luksuz, saobraćajne gužve su nesnosne i ljudi su nervozni kao psi, benzin je najskuplji u Evropi, beznađe i pesimizam se mogu opipati u vazduhu...
Tamo u maju mirišu lipe, ulicama šetaju najlepše devojke na svetu, nakon drugog ulaska u prodavnicu prodavačice vam se obraćaju sa „komšija“, seksipil i šarm se uglavnom podrazumevaju, u jesen još uvek sokacima zamiriše pečeno kestenje, mogu da biram ljude sa kojima ću da se družim i to ne samo zato što su „naši“, nemam sumnjivi akcenat (hm, ako se ignorišu tragovi mog „čarapanskog“)...
U stvari, možete misliti da sam lud koliko hoćete, ali meni, na neki način, prija to ludilo. Nemam pojma zašto, valjda zato što je tako moje i tako intimno povezano sa mnom. Pokušao sam da pobegnem od njega, ali mi se nije dalo. A stvarno sam probao, nije da nisam. Probao sam da budem građanin sveta, kosmopolita, što bi rekli ovi načitani...
I šta? Trebalo mi je toliko godina da shvatim da moji moravski geni jednostavno ne trpe blagodeti neo-liberalnog kapitalizma, političke korektnosti i ostalih stvari koje su danas tako na ceni. Trebalo mi je da shvatim da ću se najbolje osećati dok osluškujem kakofoniju svog jezika oko sebe, da predem od uživanja kao mačak na peći kada u smiraj dana sedim na nekom sklepanom splavu, lenjo gledam u reku, pljuckam u vodu i sećam se života u čudnoj zemlji zvanoj Dijaspora...
Šta me čeka? Ah, da. Umalo da zaboravim. Čeka me par najlepših zelenih očiju na svetu. Za čoveka koji ima ovakvu dijagnozu to baš i nije loše za početak.
Nebojša Milosavljević, Toronto, Kanada
a cinjenica je da svi koji odu, ili bar velika vecina, stalno razmisljaju o tome kako ce se jednog dana vratiti...
