Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
На овој теми:
Tolstojevo shvatanje istorije
http://forum.krstarica.com/threads/64129
Колега „Truman“ је исправно приметио да је Толстојево схватање историје било да велике историјске личности немају знатног учинка у стварању историје. Са друге стране имамо Томаса Карлајла који је тврдио да само једна незнатна мањина, велики људи стварају историју. Ја сам већ написао на једној другој теми да немам материјалистичко схватање историје, тако да сматрам да сам умерени карлајлевац. Карлајлово схватање света је потпуно дивинистичко. Најважнија тачка Карлајлове философије историје јесте учење о херојима. По Томасу историја људска не само не би се могла замислити без хероја, него не би се могла ни дефинисати друкчије, него као биографија хероја. Историја света јесте само биографија великих људи. Нико се пре Карлајла није усудио, да тако одлучно идентификује живот целог човечанства са животом неколицине великих људи. Карлајл је то урадио самоуверено и са таквом речитошћу да је сав свет био удивљен и изненађен. По Карлајловој философији историје, без великих људи живот би био безимен и бесмислен. Сваки херој именује и изражава једну област људских тежњи људске делатности. По Карлајлу, хероји су једини творци историје. По Карлајлу пуританска борба против парламента, могла је бити без сваког војника, но није могла без великог Кромвела. Исто тако ситни протести против римокатолицизма били би узалудни , да није било дејства Лутера. Такође Арабија и Скандинавија не би постале оно што су без Мухамеда и Одина.
Дакле да ли се слажете да хероји стварају историју? Или је можда по вашем мишљењу најбоље наћи неку златну средину, па рећи да су и Толстој и Карлајл претеривали? Можда се Толстојева претераност састоји у потцењивању улоге хероја у историји. Као што хероји код Карлајла вуку под својом сенком милионе безимених људи, тако код Толстоја маса баца своју дебелу сенку на хероје, који је инспиришу и воде.
Tolstojevo shvatanje istorije
http://forum.krstarica.com/threads/64129
Колега „Truman“ је исправно приметио да је Толстојево схватање историје било да велике историјске личности немају знатног учинка у стварању историје. Са друге стране имамо Томаса Карлајла који је тврдио да само једна незнатна мањина, велики људи стварају историју. Ја сам већ написао на једној другој теми да немам материјалистичко схватање историје, тако да сматрам да сам умерени карлајлевац. Карлајлово схватање света је потпуно дивинистичко. Најважнија тачка Карлајлове философије историје јесте учење о херојима. По Томасу историја људска не само не би се могла замислити без хероја, него не би се могла ни дефинисати друкчије, него као биографија хероја. Историја света јесте само биографија великих људи. Нико се пре Карлајла није усудио, да тако одлучно идентификује живот целог човечанства са животом неколицине великих људи. Карлајл је то урадио самоуверено и са таквом речитошћу да је сав свет био удивљен и изненађен. По Карлајловој философији историје, без великих људи живот би био безимен и бесмислен. Сваки херој именује и изражава једну област људских тежњи људске делатности. По Карлајлу, хероји су једини творци историје. По Карлајлу пуританска борба против парламента, могла је бити без сваког војника, но није могла без великог Кромвела. Исто тако ситни протести против римокатолицизма били би узалудни , да није било дејства Лутера. Такође Арабија и Скандинавија не би постале оно што су без Мухамеда и Одина.
Дакле да ли се слажете да хероји стварају историју? Или је можда по вашем мишљењу најбоље наћи неку златну средину, па рећи да су и Толстој и Карлајл претеривали? Можда се Толстојева претераност састоји у потцењивању улоге хероја у историји. Као што хероји код Карлајла вуку под својом сенком милионе безимених људи, тако код Толстоја маса баца своју дебелу сенку на хероје, који је инспиришу и воде.
