Krajem 1950. zabunom sam obrijao brkove. Drug Slavko – lokalni funkcioner UDB-e i predsednik Veća stanara – shvatio je to kao provokaciju. Na sastanku lokalnog odbora otvoreno mi je rekao:
“Baš si sad našao brkove brijati! Kao da mi ne znamo da ciljaš na to što smo Staljinove slike uklonili, je li?“
„Ali drugovi, britva mi je skliznula, kunem se!“
„Samo ti kuni... I drugi put bolje oštri britvu!“, završio je, a ja sam već iduće srede bio na putu za Goli otok.
No našao sam se u čudu kad je milicijska barka umesto na Goli pristala na susedni Prvić. Na Prviću je bio ženski logor, ali i jedna potpuno nova zgrada od bračkoga žutog cementa, izdvojena od ostatka kompleksa. Tamo sam dobio ćeliju, šolju za čaj i šolju za nuždu. Prespavao sam noć, još jednu pa još jednu. Trećeg jutra drug Mirko je došao po mene i odveo me u dvoranu za treninge.
Karate! Našao sam se u dubokom zaprepaštenju. Nije bilo ni lako pronaći sparing partnere u toj kamenojebini. Ipak, u roku od dva meseca stigao sam do svetloplavog, a do kraja godine i do mitskog, žuđenog, crnog pojasa desetog dana. E, tad sam morao dati svoj keikogi na pranje koje je potrajalo neverovatnih tri meseca! Go u ćeliji, dosađivao sam se, lupao glavom u neomalterisani zid. Čemu sve to, pitao sam se.
Kad je keikogi konačno stigao, zaslepljujuće čist i samrtno beo, Mirko me pozvao, ne bi verovali, u svoju kancelariju. Objasnio mi je šta je na stvari:
„Tamo preko, na Golom, situacija se otela kontroli. Mi smo ranije puštali da zatvorenici sređuju stvari među sobom. Ubacivali se tek kad počnu padati mrtvi. Ali sad su preterali. Svakog novog koji dođe pretuku na mrtvo ime, ubiju i Boga i Staljina i sve u njemu. Ako i preživi, bude nesposoban za rad. A tamo je, znaš ti to, sve puno kamenja, ogromnih blokova koje treba premeštati i premeštati. Neko mora graditi ovaj socijalizam, ******!
Ti, Kosta, sada znaš sve. Spreman si. Kad stupiš na Goli, slobodno ih sve ispremlati. A dalje ćemo videti, nemoj ti posle ništa veliko tamo pokušavati. Drži se po strani, pa se možda stara ravnoteža vrati sama od sebe. Ako ne, razjebat ćemo sve – i Goli i Staljina i Tita i socijalizam! Nema zajebavanja s nama, jel' znaš?“
Nisam znao...mislim, nisam znao u čije ime drug Mirko govori. UDBA? Centralni komitet? Možda su staljinisti tajno preuzeli Jugoslaviju pa mi sad ispiru mozak? A možda i ona kapitalistička gamad...
Nisam znao, ne znam ni sad, a neću ni saznati. Još mi je malo ostalo. Sećanja mi blede. Jedino za što sam siguran da će mi ostati u sećanju onaj je trenutak istine kad su me konačno prevezli na Goli.
Brodić je putovao kratko, ali meni se činilo da su u pitanju sati. Kažnjenici su već čekali na pristaništu. Dizali su nesnosnu buku, pretili metalnim motkama i oštrim kamenjem golim rukama odlomljenim od vapnenačke osnove. Već na dvadeset-trideset metara od mola, milicijski mi službenik reče:
“Dalje plivaj. Mi nećemo tamo.“
Moje je telo od silnih treninga bilo britko poput torpeda. Začas sam isplivao na Goli. Rulja me okružila, bes je lebdio uokolo poput otrovnog plina. Otresem sa sebe slane kapljice, gibak poput cirkuskog psa. Pogledam izmučena lica oko sebe.
Ispupoljčim u trenu svoj kokoro pa urliknem:
“Kiaaaaaa – tzak!
.
