Te prolecne večeri kada se sunce sakrilo, u doba kada je drveće krunisano mirisnim lišćem, a nemirni mesec skrivao se pod plavim velom noći, Ves je sedela sama, opijena mirisima vetra. Njeno srce treperilo je kao srebrno lišće breza na vetru, a pun mesec sijao je te večeri samo za nju. Dosao je… Već dugo godina, u noćima punog meseca dolazio joj je u snove. Uvek bi stajao u dnu njene postelje, ne izgovarajući ni reči, pokazujući joj da ne govori. Bio je tako proziran na bledoj mesečini koja se probijala kroz zavese, i obasjavala njegovu svetlu svilenkastu kosu. Lice njegovo bilo joj je skriveno, ali uvek se sećala njegovih očiju, zelenih kao senovite šume, tako omamljujuće sjajnih. Dolazio joj je i tešio je kada je bila sama, i nikad joj nije donosio strah, samo spokoj. Uvek je odlazio upravo pred zoru, ostavljajući je da se pita da li je bio samo san. Nekoliko puta pozivao je pokretom ruke, da pođe za njim, ali uvek ju je neka nevidljiva sila zadržavala u krevetu, ista ona sila koja ju je sprečavala da progovori. Te večeri joj nije došao ali nešto ju je nateralo da ustane iz postelje kao da je čula šapat, nije bila sigurna da li spava ili je budna, niti da li zaista želi da ide tamo kuda je pošla, ali nešto ju je neodoljivo vuklo napred, i ona se prepustila. Zacu sapat…”ne plasi se, slusaj me”..Ugledala ga je istog trena i on joj rece…”Ne..ne prilazi mi.” Zacu ponovo sapat. Ves otvori usta da ga upita zasto, ali ni rec ne izadje.” Ostani tu, dozvoli mi da ti kazem zasto sam te dozvao.” Ves se skupi, klimnu glavom nemocna da ista drugo uradi. Sapat se pretvori u pesmu, tihu, neznu… ali čija je svaka reč zvučala tako milo, snažno i žudno, da u njoj probudi sve ono što je osecala prema njemu, I on prema njoj. “Ovo je moje zadnje vece, pogled na tebe,sto sad ostavljam te, mama bas me pece, ali moje vreme neumitno tece, otici moram, dolazim u snove tvoje, jer znam da zivis i zivim samo za noci ove, kada tvoja dusa zove me…jedino tad budim se” Izadje pred nju…onako malen i plav…konacno ga je videla, videla mu je oci i u njima daleke planine boje njegovih senovitih očiju, mile i gorde, široka polja mirisnog cveća koje otvara svoje latice samo kada ih obasja mesečina, ledene i sveže reke, hitre divlje konje, I ljubav…neizmernu bezrezervnu ljubav. On pruži ruku i dotače joj lice, a dodir mu beše lak kao dašak vetra. Ne …nikada Ves nece saznati da li je to bio san…ili…Probudila se sklupcana, suze joj zamaglise pogled i svest…
Oprosti mi na mojoj slabosti u kojoj ponekad dopustam bolu da u svoj svojoj snazi sa mnom u srcu zanoci. Tada cutim i ne pisem, jer bol za tobom u dusi sve mrvi i miri, razotrkiva i ispisuje.
Oprosti mi na mojoj slabosti u kojoj ponekad dopustam bolu da u svoj svojoj snazi sa mnom u srcu zanoci. Tada cutim i ne pisem, jer bol za tobom u dusi sve mrvi i miri, razotrkiva i ispisuje.
svakako draga Ljiljo,svakako