VanderGraaf
Aktivan član
- Poruka
- 1.331
Tarrare ili Tarar, cije se pravo ime ne zna, proždrljivi i nezasiti Francuz koji je jeo žive životinje i pljačkao mrtvačnice da bi se htanio lesevima, je rodjen u Francuskoj oko 1770-te. Jednom je čak bio osumnjičen da je oteo i pojeo malo dete.
Sa velikim ustima tankih usana raširenim izvan normalne velicine i punim zutih zuba zuba, jeo je čepove, koštice, korpe jabuka, jednu po jednu u brzom nizu, i žive životinje (omiljena mu je bila zmija), za morbidne posmatrace koji su bili izazvani da zasite njegov naizgled beskrajni apetit.
Tarrare je bio male građe, nije težio više od 60 kila - barem pre jela. Kad je bio prazan, želudac mu je bio labavo rastegnut do te mere da ga je mogao omotati oko struka kao da je pojas napravljen od njegovog licnog, još uvijek pričvršćenog mesa. Kad je bio pun, bio je kao balon. Obrazi, u kojima je mogao drzati desetak jaja, su inace bili naborani i viseli su opušteno.
Tarrare, je sa dvadeset godina postao vojnik Francuske armije. Budući da nije mogao preživeti samo od vojnih obroka, Tarrare je počeo raditi povremene poslove za druge vojnike u zamjenu za njihove obroke i, kad se to pokazalo nedovoljnim, tragao je za ostacima hrane na deponiji smeca. Ni to mu nije pomoglo pa je Tarrare usled iscrpljenosti primljen u vojnu bolnicu.
U bonici ni cetvorostruka vojna porcija nije mogla utoliti njegovu glad. Počeo je jesti iz smeća, krasti hranu drugih pacijenata, pa čak i žvakati bolničke zalihe zavoja. Psihološko testiranje pokazalo je da je Tarrare apatičan, ali inače zdrav.
Tarrare je imao krvave oči i neprestano mu je bilo vruce i znojio se. Sa toliko užeglim mirisom tela, mogao se namirisati s udaljenosti od deset metara. Miris bi se samo pogoršao nakon jela. Miris je bio toliko gadan da je doslovno imao vidljive smrdljive bore na telu.
Doktor je primetio da bi se Tarrare onsvestio nakon sto bi pojeo obrok za 15 vojnika. Zeleci da vide njegove granice doktor ga je poceo hraniti zivim zivotinjama. Macki bi prvo popio svu krv i zatim je pojeo da bi ubrzo povratio samo njeno krzno. Jeo je gustere, zmije, pse, pa cak i jegulje. Tarrare je dobio zadatak da bude špijun za francusku vojsku. Njegova prva misija bila da tajno prenese dokument preko neprijateljskih linija. Dokument je sakriven na mjesto za koje su francuski oficiri mislili da ga nece biti lako otkriti ako ga uhvate: u njegovom probavnom sistemu. Nakon što je plaćen kolicima punim trideset kila sirovih kravljih iznutrica, koje je odmah pojeo, Tarrare je progutao drvenu kutijicu sa dokumentom koji je mogao proći kroz njegov sistem potpuno netaknut i trebao biti isporučen oficiru u zarobljenistvu u Pruskoj.
Kao što se moglo očekivati, osoba koja toliko smrdi i jede iz djubreta je odmah privukla paznju, pogotovo sto nije govorio nemacki, i ubrzo je uhvacen, pretucen i vracen u Francusku. Ta trauma koju je prosao ga je ostavila nesposobnim za vojsku i ponovo je zavrsio u bolnici. Tarrare je i nadalje bio prisiljen hodati ulicama boreći se s psima lutalicama za hranu oko klanica, pio je krv pacijenata koji su bili lečeni puštanjem krvi, čak je više puta uhvaćen kako jede leševe iz bolničke mrtvačnice. Na kraju je iz bolnice nestalo dete, i Tarrare je kao osumnjičeni krivac, oteran iz bolnice pre nego što je nestao u gradu.
Cetiri godine kasnije pojavio se u bolnici gde je verovao da umire od viljuske koju je pojeo ranije a koja mu se zaglavila u stomaku. Umro je malo kasnije ali od tuberkoloze.
Nalazi autopsije su otkrili da je Tarrare imao neverovatno širok jednjak koji je omogućavao gledanje direktno iz njegovih otvorenih usta u njegov želudac, koji je bio neverovatno veliki i sav u čirevima. Telo mu je bilo puno gnoja, jetra i žučna kesa nenormalno veliki. Nije utvrdjeno sta je bio uzrok njegovog neutoljivog apetita. Verovali ili ne, viljuska u njemu nije pronađena....
Sa velikim ustima tankih usana raširenim izvan normalne velicine i punim zutih zuba zuba, jeo je čepove, koštice, korpe jabuka, jednu po jednu u brzom nizu, i žive životinje (omiljena mu je bila zmija), za morbidne posmatrace koji su bili izazvani da zasite njegov naizgled beskrajni apetit.
Tarrare je bio male građe, nije težio više od 60 kila - barem pre jela. Kad je bio prazan, želudac mu je bio labavo rastegnut do te mere da ga je mogao omotati oko struka kao da je pojas napravljen od njegovog licnog, još uvijek pričvršćenog mesa. Kad je bio pun, bio je kao balon. Obrazi, u kojima je mogao drzati desetak jaja, su inace bili naborani i viseli su opušteno.
Tarrare, je sa dvadeset godina postao vojnik Francuske armije. Budući da nije mogao preživeti samo od vojnih obroka, Tarrare je počeo raditi povremene poslove za druge vojnike u zamjenu za njihove obroke i, kad se to pokazalo nedovoljnim, tragao je za ostacima hrane na deponiji smeca. Ni to mu nije pomoglo pa je Tarrare usled iscrpljenosti primljen u vojnu bolnicu.
U bonici ni cetvorostruka vojna porcija nije mogla utoliti njegovu glad. Počeo je jesti iz smeća, krasti hranu drugih pacijenata, pa čak i žvakati bolničke zalihe zavoja. Psihološko testiranje pokazalo je da je Tarrare apatičan, ali inače zdrav.
Tarrare je imao krvave oči i neprestano mu je bilo vruce i znojio se. Sa toliko užeglim mirisom tela, mogao se namirisati s udaljenosti od deset metara. Miris bi se samo pogoršao nakon jela. Miris je bio toliko gadan da je doslovno imao vidljive smrdljive bore na telu.
Doktor je primetio da bi se Tarrare onsvestio nakon sto bi pojeo obrok za 15 vojnika. Zeleci da vide njegove granice doktor ga je poceo hraniti zivim zivotinjama. Macki bi prvo popio svu krv i zatim je pojeo da bi ubrzo povratio samo njeno krzno. Jeo je gustere, zmije, pse, pa cak i jegulje. Tarrare je dobio zadatak da bude špijun za francusku vojsku. Njegova prva misija bila da tajno prenese dokument preko neprijateljskih linija. Dokument je sakriven na mjesto za koje su francuski oficiri mislili da ga nece biti lako otkriti ako ga uhvate: u njegovom probavnom sistemu. Nakon što je plaćen kolicima punim trideset kila sirovih kravljih iznutrica, koje je odmah pojeo, Tarrare je progutao drvenu kutijicu sa dokumentom koji je mogao proći kroz njegov sistem potpuno netaknut i trebao biti isporučen oficiru u zarobljenistvu u Pruskoj.
Kao što se moglo očekivati, osoba koja toliko smrdi i jede iz djubreta je odmah privukla paznju, pogotovo sto nije govorio nemacki, i ubrzo je uhvacen, pretucen i vracen u Francusku. Ta trauma koju je prosao ga je ostavila nesposobnim za vojsku i ponovo je zavrsio u bolnici. Tarrare je i nadalje bio prisiljen hodati ulicama boreći se s psima lutalicama za hranu oko klanica, pio je krv pacijenata koji su bili lečeni puštanjem krvi, čak je više puta uhvaćen kako jede leševe iz bolničke mrtvačnice. Na kraju je iz bolnice nestalo dete, i Tarrare je kao osumnjičeni krivac, oteran iz bolnice pre nego što je nestao u gradu.
Cetiri godine kasnije pojavio se u bolnici gde je verovao da umire od viljuske koju je pojeo ranije a koja mu se zaglavila u stomaku. Umro je malo kasnije ali od tuberkoloze.
Nalazi autopsije su otkrili da je Tarrare imao neverovatno širok jednjak koji je omogućavao gledanje direktno iz njegovih otvorenih usta u njegov želudac, koji je bio neverovatno veliki i sav u čirevima. Telo mu je bilo puno gnoja, jetra i žučna kesa nenormalno veliki. Nije utvrdjeno sta je bio uzrok njegovog neutoljivog apetita. Verovali ili ne, viljuska u njemu nije pronađena....
Poslednja izmena od moderatora:
