kakvu emociju doživite kada na vašem detetu primetite promene odrastanja ?

[gost 204907]

Наравно да бих био очајан да ми дете не одрасте у човека и тај третман, па да будем од оних што плачу кад ожене или удају дете хехех.. или се одселе од куће, а родитељи грле њихове плишане медведиће и грцају у сузама, а све одрасла деца, .а у ств. жале себе збо неумитности протека времана.

И очеви умеју да имају исте реакције по том питању као и мајке.

 

[neizreciva]

dok god sam osecala da sam mu potrebna bilo je sve ok....uzivala sam u svakom njegovom napredovanju....sada kada vec mora da se sagne da bih ga cmoknula, kada vise nema potrebe da se mazi, ususkava, ceka pricu za laku noc pomalo me hvata i tuga....prebrzo je postao svoj....imamo kvalitetan odnos ali on je dete koje gleda svoja posla, koji retko kad trazi podrsku i savet....znam ja da je to za njega dobro i da mu moja paznja nekad i smeta ali i to je bolje neo da se oseca zapostavljenim....

 

[Hellen]

kakvu emociju doživite kada na vašem detetu primetite promene odrastanja ?

pri ovome najviše mislim na one promene kojih se (valjda) sećamo i iz svojih života, koje nastaju u pred/pubertetsko doba,
promene na telu, promena glasa, fizički i psihološki znaci sexualnog razvoja, psihološke promene generalno...promene ličnosti.

kako ste se osećali emotivno, da li vam je bilo teško, sa knedlom u grlu, tremom, suzom u oku ...?

postoji racionalna emocija koja kaže Super ! Moje dete raste, moj je posao da mu pomognem...

ali da li postoji i ona refleksna emocija , možda posesivna , koja kaže Jao ne, nema više moje bebice !

p.s.
ili ste možda od onih koji ignorišu promene na svom detetu pa se tokom puberteta otuđite i započne period svađa i emotivnih histeričnih "predstava" u kući !?!

Физичке промене сам доживела са помешаним осећањима радости, поноса и носталгије што тако све тако брзо иде...
Исто тако и оне преломне тренутке у животу: одлазак из вртића, полазак у школу, први дечко, први концерт (старија ћерка), први наступ на сцени (млађа ћерка), мала матура... То су тренуци када истовремено плачем и смејем се. Дивни тренуци!

Али, хтела бих више да пишем о овоме што је наведено у пост скриптуму...мада ме је сада збунило и помало увредило ово што је речено да се периоди свађа и хистеричних представа у кући дешавају само онима који су се отуђили од своје деце и који су игнорисали промене на њима...

Не препознајем себе у таквом родитељу (отуђеном), а ипак ме збуњују ситуације у којима се налазим са својим пубертетлијама, иако сам прочитала тоне стручних књига о одрастању и васпитању.

Наиме, одувек сам се радовала када су оне показивале смаосталост, и увек сам их подстицала у томе. Нисам од оних који презаштићују своју децу, трудим се да их ''гурнем у ватру'' кад год могу (наравно, примерено њиховом узрасту и способностима), радујем се њиховом сазревању и сматрам да је посао родитеља да детету да крила којима ће оно да одлети....

Али...

 

[Hellen]

...Моја шеснаестогодишњакиња у последих пола године интензивно покушава да се одупре мом ауторитету. То је нормална развојна фаза, знам то, али просто ме на махове хвата паника од тога што ја више немам контролу над њеним животом, а што тренутно нисам сигурна у њу, у њену вољу и правилне изборе.

Тек сада стварно осећам да се одваја од мене, и да ја више не могу да утичем на њу онолико колико сматрам да треба. То је фрустрирајући осећај, иако на рационалном нивоу знам да је та њена потреба за одвајањем здрава и добра. Проблем је у томе што је она испољава кроз бахатост, непоштовање, бунт (знам, знам, све је то нормално у тим годинама....), и ја се понекад питам где је нестало оно савесно и добро дете...
Плашим се и помало патим за оним временима када је све било мирно и под контролом....

Као што дете одраста и сазрева, тако ваљда одрастају и сазревају и родитељи. И није нама много лакше него њима.

 

[gost 159591]

Kada sam tek otkrila Krstaricu procitala sam post na temi o svekrvama jedne starije forumasice koja na zalost vise ne pise ili pise pod drugim imenom. Naime, u nekoj manjoj prepirci sa mladim mamama i nevestama na temi ona je napisala "Nemate pojma kako je lako biti majka malom detetu a kako tesko tridesetogodisnjaku pa i dvadesetogodisnjaku."
Moja deca su jos u skoli, daleko su od svoje tridesete ali ja polako razumem koliko je zena bila u pravu.

Kad je dete malo sto vise vremena s njim to bolje, sto vise razgovora, pravilna ishrana, miran san, paznja, briga o zdravlju.
Kad dete postane tinejdzer vise nista nije isto.
Mnogo, vise nije idealna mera, a idealnu meru je tako tesko pogoditi, skoro nemoguce.

 

[Vexy]

...илити што кажу, мало дете мала мука, велико дете, велика мука, јел тако?