Onomad beše jedan divan grad negde u kotlini i zli ljudi na brdima okolo. Tad oni gore zapucaše na one dole te se strašan belaj nadvio nad nesrećni grad. Trajalo je to tako godinama, hiljade ljudi izgiboše. Oni gore su još dovodili strance da kao na safariju zapucaju po onim nesrećnicima dole.
Bivalo je među onima u gradu i viđenijh. Jedan među njima je pričao tako ne baš lepo o zlim brđanima. Kako bi uostalom drugačije kad je život njemu i komšijama njegovim stalno visio o koncu baš zbog tih zlih brđana.
I onda čujem ovde oko sebe glasove kako je zapravo taj viđeniji nešto loš i zao, a ne oni koji su pucali u njega. A on umetnik beše, oružju nevičan.
Pomislih onda kako je moguće da takvih ljudi ima, kojima su misli toliko pomućene mržnjom da ubicu od žrtve ne razlikuju. Šta je to sa njima? Pomislio bi čovek da neki ćar od svega imaju, ali ne, i oni su uglavnom siroti i bez nade. Samo dušu svoju mržnjom hrane, misleći valjda da će im zbog toga biti bolje.
Mnogo godina posle, desio se još veći belaj negde još dalje od nas ovde i opet iste slike vidim. Srušene zgrade, krvavi ljudi, suze ... nesreća opšta u gradovima okruženim stepama i močvarama. I kako gledaju naši ljudi na to? Opet nemaju srca i duše za one nesrećnike koji tamo pate nego još slave zlikovce koji ih ubijaju. Najvećeg silnika slave i u nebo uzdižu kao mesiju. Ne žale za tim što on ubija nego što to ne čini još više.
Posle kunu zla vremena kad je i na nas krenulo tako nešto, samo srećom sto puta manje.
Što se sejalo, to će se i žnjeti, uvek bilo i biće.
Bivalo je među onima u gradu i viđenijh. Jedan među njima je pričao tako ne baš lepo o zlim brđanima. Kako bi uostalom drugačije kad je život njemu i komšijama njegovim stalno visio o koncu baš zbog tih zlih brđana.
I onda čujem ovde oko sebe glasove kako je zapravo taj viđeniji nešto loš i zao, a ne oni koji su pucali u njega. A on umetnik beše, oružju nevičan.
Pomislih onda kako je moguće da takvih ljudi ima, kojima su misli toliko pomućene mržnjom da ubicu od žrtve ne razlikuju. Šta je to sa njima? Pomislio bi čovek da neki ćar od svega imaju, ali ne, i oni su uglavnom siroti i bez nade. Samo dušu svoju mržnjom hrane, misleći valjda da će im zbog toga biti bolje.
Mnogo godina posle, desio se još veći belaj negde još dalje od nas ovde i opet iste slike vidim. Srušene zgrade, krvavi ljudi, suze ... nesreća opšta u gradovima okruženim stepama i močvarama. I kako gledaju naši ljudi na to? Opet nemaju srca i duše za one nesrećnike koji tamo pate nego još slave zlikovce koji ih ubijaju. Najvećeg silnika slave i u nebo uzdižu kao mesiju. Ne žale za tim što on ubija nego što to ne čini još više.
Posle kunu zla vremena kad je i na nas krenulo tako nešto, samo srećom sto puta manje.
Što se sejalo, to će se i žnjeti, uvek bilo i biće.
Poslednja izmena:
