Kakvi su bili i kako su živeli....

[причалица]

Da zaista, kakvi su bili naši pretci?
Imate li neke zanimljive priče o njima bilo da su lepe ili manje lepe?
Znate li uopšte kako su Vam se zvale prababe i čukunbabe (računaju se i dedovi)?

znam dosta....i ko su preci i kakvi su bili i priče vezane za njih. to je do predanja koje ostavljamo deci, da znaju ko su i šta su.
čak počinjem da pravim porodično stablo...

 

[Becky Thatcher]

Da zaista, kakvi su bili naši pretci?
Imate li neke zanimljive priče o njima bilo da su lepe ili manje lepe?
Znate li uopšte kako su Vam se zvale prababe i čukunbabe (računaju se i dedovi)?

Ja imam - direktni potomak Pavla Đurašića, falaaa, falaaa

 

[zenazmaj]

Deda po majci bio poslasticar u Kovilju, pravio najbolji sladoled na svetu. Secam se i prababe Mariske koja je bila jako lepa i imala divnu i jaku kosu, to je nasledila i moja mama.. Baba Erzika bila je tiha i neprimetna dobrica, vredna kao mrav. Pravila najbolju domacu tortu o Uskrsu, debeli zuti socni patispanj i fil od poparenih oraha sa cokoladom. Kako se iz detinjstva zapamte mirisi porodicnih okupljanja, pre nego i likovi...
Baba po majci zvala se Kadivka i sama je podigla dvoje dece u najgore, ratno vreme, nadniceci za hranu po tudjim njivama. Njen orman sa posteljinom i rucnim radovima mirisao je uvek na bosiljak. Deda Jova bio je smeker, voleo karte i zene, pa je otisao od kuce kad se zaratilo i vratio posle rata, ali su se razveli. Inace, deda je izbegao trovanje cajem od lijandera, svalerka htela da ga se resi. Tu pricu i moji klinici znaju i prepricavaju. Svi mislilo da je baba ipak ostala "slaba" na njega i posle svega... Niko od predaka nije vise medju zivima.

 

[gost 10000]

Ja imam - direktni potomak Pavla Đurašića, falaaa, falaaa

đurišića ... ( :

 

[Becky Thatcher]

hahahahahaaaa
danas mi ne ide pisanje..... već dva put me ispravljaju

 

[Becky Thatcher]

 

[ZvezdanKa]

u mojoj familiji nema ratnih heroja...eto deda je bio konformista, pa je po potrebi menjao stranu patrizani ili cetnici..pametan covek...on se i obogatio...a njegov otac je bio u nemackom logoru na prinudnom radu...kao i drugi pradeda...baba mi je bila domacica, kucila kucu dok je deda po inostranstvu sticao kapital i jurio zenske..

 

[Hellen]

Један мој деда је био син јединац из имућне паорске фамилије.

Био је онако мало заврнут, незгодне нарави...комбиноване са много алкохола...

Мама и данас јако потресено прича како су сви много радили на њиви и како коњу, с којим је орао цео врели летњи дан, није хтео да да да пије воде док не стигне до краја леније...а кад је коњ почео да посрће и на крају стао....тукао га је корбачем док га није убио.... На очиглед деце....

Видела сам га само једном у животу. Имам очи на њега.

 

[Софија]

Одакле почети....знам много о предацима.

Мамина фамилија по оцу је са Косова. Бежали су од Турака и под Арсенијем Трећим Чарнојевићем су стигли у Славонију.
Мамини са мајчине стране су Срби из Лике, са Зрмање.

Татини су сви из Лике, са Удбине.
Живели су у војним крајнама, и били професионални војници.
Чували су Аустр-Угарску од Османлија.

Кад је Османлијско царство почело да слаби, још у периоду владавине Марије Терезије, наређено је једно тихо покрштавање у католичку веру и тихо убијање Срба по војним крајнама, чисто да им се покаже да немају право да дижу главу, а камоли да траже аутономију.

Живећи у тим околностима, многи су убијени. Да не набрајам, повелик је списак.

Они најближи: мамини су служили у Аустро-Угарској војсци, мамин тата је био регуларни војник до Другог светског рата, кад је, наравно, прешао на страну својих- Срба.
У току рата ухапшен у одведен у радни логор Дахау, где је био све до краја рата.
Одатле је изашао захваљујући одличном знању Руског језика ( стигло је било наређење да се пуштају Руси, па је деда ухватио прилику).
Након Другог светскограта и доласка Тита и комуниста на власт, перфидно су их иселили из Славоније и Брање у Војводину- Бачку, јер је стигло наређење да се на српским селима праве рибњаци.
Тако су мамини доспели у Србију.

Татини су били учесници рата на страни партизана.
Срби из Лике су масовно приступили партизанима због честих покоља од стране Усташа.
Тако је деда ратовао цео рат, и успут оставио и руку на Кордуну- значи, био је инвалид.
Након завршетка рата, остали су на имању у Лици, нису прихватили колонизацију.
Али, како је опет политика Броза и комуниста била таква да се Срби раселе из тих предела, тако су смишљено тај народ остављали без свих неопходних за живот средстава.
Они су хтели да се баве пољопривредом, као и до тад. Али држава им није хтела изаћи у сусрет.
Тад је , кажу, деду прабаба на коленима молила да се преселе у Војводину.
Кажу да су последње три године живота у Лици јели само хлеб и кромпир.

Имовину у Лици нису продали, али су позајмили новац да купе неку кућицу ,такође у Бакој.

Тако су се моји родитељи упознали.

Други део очеве породице је остао у Лици и сви су трагично убијени у рату , овом последњем, деведесетих.

 

[Ванда]

Опет жене кренуле са причама о дедацима у ратовима!
(Само Хелен се хвали дедом алкосем )

Кад се о томе код нас у кући поведе прича, ја се браним како су моји били мирољубиви, а мој драги каже да су били кукавице. А из исте смо фамилије, само, ето, подељени. Знам много о његовој фамилији, али они нису моји преци, него преци моје деце.
Његов је један деда био Солунац, други је био двоструки херој СССР-а, отац одликован у Другом светском...

Од Каина и Авеља мушкарци се деле на ловце и паоре, моји су били паори.
Ваљда им таква судбина била.

Мој је деда имао две ветрењаче, млео жито, имао своју уљару, и знам много прича о томе, он ми их је причао...
Сећам се једне ветрењаче, део детињства провела сам тамо.
Деда је тражио да га поред ње сахране, али није он другар'ца Зденка, па да почива у дворишту...те му је споменик окренут тако да он може да ,,гледа'' своју омиљену ветрењачу.

 

[Jovanca Micic]

Ako su ratovi obeležili živote naših predaka to treba i napisati. Jednostavno tako su živeli.
Mog dedu po majci su terali u vojsci da ostane i završi vojnu školu za oficire. Nije hteo. Bilo je to 50 i neke. Bilo ga je sramota da bude u istom košu sa onima koji su pre a i posle rata krali jaja po selu pa im se pružila prilika da budu neko i nešto (dedino viđenje ne bih nikoga da uvredim). Bio čovek iz gazdinske i domaćinske kuće i vuklo ga imanje. Kad su ga mnogo godina posle toga već odrasla deca grdila što je ostao na selu umesto da bude oficir nije se kajao, jednostavno samo tako je umeo da živi.

 

[Софија]

Опет жене кренуле са причама о дедацима у ратовима!
(Само Хелен се хвали дедом алкосем )

-овај смајли за Хелен и деду.

Иначе, сад озбиљно , ја искрено не знам о чему да причам осим о ратовима....моји су се пушке ( надам се) ратосиљали тек '95. године

Кад се о томе код нас у кући поведе прича, ја се браним како су моји били мирољубиви, а мој драги каже да су били кукавице. А из исте смо фамилије, само, ето, подељени. Знам много о његовој фамилији, али они нису моји преци, него преци моје деце.
Његов је један деда био Солунац, други је био двоструки херој СССР-а, отац одликован у Другом светском...

Од Каина и Авеља мушкарци се деле на ловце и паоре, моји су били паори.
Ваљда им таква судбина била.

Мој је деда имао две ветрењаче, млео жито, имао своју уљару, и знам много прича о томе, он ми их је причао...
Сећам се једне ветрењаче, део детињства провела сам тамо.
Деда је тражио да га поред ње сахране, али није он другар'ца Зденка, па да почива у дворишту...те му је споменик окренут тако да он може да ,,гледа'' своју омиљену ветрењачу.

Тако је и сад ( мислим на болдовано).
И моји су били паори, у паузама између ратова.

Иначе, мој отац кад је завршио гимназију, хтео је да заврши војну академију- мис'им, шта рећи?!? У то мирно време- једноставно, генетика.
И оде он на тестирања, за пилота.
Прође тестирање, приме га.
Кад је дошао кући, мајка му је данима у сузама била и молила га да не иде на академију- брат рођени јој настрадао у рату- свака помисао на војску, пушку и униформу у њој је будила страх.
И тако он одустане.
Хвала Богу, знајући га, сад или не би био жив или би био у Хагу.

 

[Софија]

Ako su ratovi obeležili živote naših predaka to treba i napisati. Jednostavno tako su živeli.
Mog dedu po majci su terali u vojsci da ostane i završi vojnu školu za oficire. Nije hteo. Bilo je to 50 i neke. Bilo ga je sramota da bude u istom košu sa onima koji su pre a i posle rata krali jaja po selu pa im se pružila prilika da budu neko i nešto (dedino viđenje ne bih nikoga da uvredim). Bio čovek iz gazdinske i domaćinske kuće i vuklo ga imanje. Kad su ga mnogo godina posle toga već odrasla deca grdila što je ostao na selu umesto da bude oficir nije se kajao, jednostavno samo tako je umeo da živi.

Свака част деди.

 

[Ванда]

Ako su ratovi obeležili živote naših predaka to treba i napisati. Jednostavno tako su živeli.

Нисам мислила да не треба да пишемо о ратовима, просто сам хтела да кажем да моји нису били неки ратници.
Нити се тиме дичим, нити се тога стидим.
То је био њихов живот, а живели су у таквим условима вековима.

Мојима су после Другог светског рата конфисковали много тога, али не бих о томе.

Хоћу да причам о мом омиљеном деди. Био је такав човек, шта види, направиће, шта не види, измислиће.

Сећам се како нам је једном, кад је пао снег а језеро крај његове куће се заледило, направио санке док смо ми ручали.
Брату од стрица направио је клизаљке то исто пре подне.

Био је прек и пргав, каже мој тата, али ја нежнијег човека нисам срела у животу.

 

[peti ligament]

Da zaista, kakvi su bili naši pretci?
Imate li neke zanimljive priče o njima bilo da su lepe ili manje lepe?
Znate li uopšte kako su Vam se zvale prababe i čukunbabe (računaju se i dedovi)?

Što se tiče muške linije znam 10-15 koljena unazad (o imenima pričam)
E već što se tiče ženske...prababa je najdalje što znam

Što se tiče njihovog života, znam baš dosta, jer sam dosta vremena proveo sa babom...