S
Sarrah
Gost
Dragi citaoci ovog topika,
Posto sam zapala u opasnu apatiju, zatim depresiju i sve vise naginjem ka mizantropiji, bilo bi mi drago da razmenim misli i iskustva sa onima koji slicno meni i pored svih svojih kvalifikacija ne mogu da pronadju normalan i pristojan posao.
Pre nekog vremena vratila sam se iz inostranstva gde sam zavrsila fakultet i radila od svoje 20. godine uz sve studiranje. Sada imam 12 vise, isto toliko radnog iskustva, rada na racunaru i znanje 3 strana jezika. Radila sam i ovde za neke strane kompanije gde sam bila zadovoljna, ali koje na zalost nisu uspele da opstanu u svojim maticnim zemljama pa su i sve nas povukle u propast. Spadam u veoma predane, vredne i odgovorne radnike i ukoliko je radni odnos zasnovan na poverenju, postovanju i pristojnoj i redovnoj plati, spremna sam da radim i 24 sata dnevno (naravno odbijam da radim one poslove tipa kuvanje kafe, posluzivanje stranaka, ne zato sto smatram da je to sramotno, vec zato sto sam sve te faze u zivotu prosla i dostigla odredjeni nivo sa koga zelim da idem uzlaznom, a ne silaznom linijom). Ne bih mogla da navedem tacan broj oglasa na koje sam se javljala, intervjua na koje sam odlazila (od kojih se vecina svodila na maltretiranje i davanja do znanja da je u pitanju robovlasnicki odnos, a ne odnos ravnopravnih strana, mene koja prodajem svoje znanje, sposobnosti i ostalo i druge strane koja ih kupuje). Bilo je tu strasnih prica o kojima mozda jednom napisem i knjigu. Sve u svemu, moj “neuspeh” svodi se uglavnom na to sto nikada ne nastupam ponizno (smatram da je osoba od cistacice, preko sekretarice do direktora vredna postovanja i da bi trebalo da ima svoj ponos i dostojanstvo mada to kod nas cesto nije slucaj, pa se verovatno zato poslodavci i ponasaju na nacin na koji se ponasaju), nemam vezu u vidu maminih i tatinih prijatelja, kumova, njihovih ljubavnica, rodjaka sa sela ili provincije koji je “uspeo u zivotu” sl., a svoje prijatelje sam birala na osnovu toga kakvi su ljudi, a ne ko su i sta u poslovnom svetu i koliku bih eventualnu korist od njih mogla da imam (sto se u danasnje vreme verovatno granici sa gluposcu, ali sta cu?).
To bi ukratko bilo to, a svi vi koji imate da kazete nesto “za” ili “protiv” budite slobodni da se izrazite i olaksate mi ove dane dokolice koji mi dodju kao prava tortura.
Veliki pozdrav svima.
Posto sam zapala u opasnu apatiju, zatim depresiju i sve vise naginjem ka mizantropiji, bilo bi mi drago da razmenim misli i iskustva sa onima koji slicno meni i pored svih svojih kvalifikacija ne mogu da pronadju normalan i pristojan posao.
Pre nekog vremena vratila sam se iz inostranstva gde sam zavrsila fakultet i radila od svoje 20. godine uz sve studiranje. Sada imam 12 vise, isto toliko radnog iskustva, rada na racunaru i znanje 3 strana jezika. Radila sam i ovde za neke strane kompanije gde sam bila zadovoljna, ali koje na zalost nisu uspele da opstanu u svojim maticnim zemljama pa su i sve nas povukle u propast. Spadam u veoma predane, vredne i odgovorne radnike i ukoliko je radni odnos zasnovan na poverenju, postovanju i pristojnoj i redovnoj plati, spremna sam da radim i 24 sata dnevno (naravno odbijam da radim one poslove tipa kuvanje kafe, posluzivanje stranaka, ne zato sto smatram da je to sramotno, vec zato sto sam sve te faze u zivotu prosla i dostigla odredjeni nivo sa koga zelim da idem uzlaznom, a ne silaznom linijom). Ne bih mogla da navedem tacan broj oglasa na koje sam se javljala, intervjua na koje sam odlazila (od kojih se vecina svodila na maltretiranje i davanja do znanja da je u pitanju robovlasnicki odnos, a ne odnos ravnopravnih strana, mene koja prodajem svoje znanje, sposobnosti i ostalo i druge strane koja ih kupuje). Bilo je tu strasnih prica o kojima mozda jednom napisem i knjigu. Sve u svemu, moj “neuspeh” svodi se uglavnom na to sto nikada ne nastupam ponizno (smatram da je osoba od cistacice, preko sekretarice do direktora vredna postovanja i da bi trebalo da ima svoj ponos i dostojanstvo mada to kod nas cesto nije slucaj, pa se verovatno zato poslodavci i ponasaju na nacin na koji se ponasaju), nemam vezu u vidu maminih i tatinih prijatelja, kumova, njihovih ljubavnica, rodjaka sa sela ili provincije koji je “uspeo u zivotu” sl., a svoje prijatelje sam birala na osnovu toga kakvi su ljudi, a ne ko su i sta u poslovnom svetu i koliku bih eventualnu korist od njih mogla da imam (sto se u danasnje vreme verovatno granici sa gluposcu, ali sta cu?).
To bi ukratko bilo to, a svi vi koji imate da kazete nesto “za” ili “protiv” budite slobodni da se izrazite i olaksate mi ove dane dokolice koji mi dodju kao prava tortura.
Veliki pozdrav svima.
sto je rezultiralo da mi je ovo treca firma za manje od cetiri godine koliko radim. Ali svaki put sam uspevao da nadjem jos bolji posao, i to u svakom smislu, bolja plata, bolja atmosfera u firmi, gazda koji se trudi da nam olaksa posao cak i nekim sitnicama (tipa mikrotalasna, frizider, aparat za kafu itd. u kancelariji). Sta znam, mozda sam samo imao srece, ali eto cisto da kazem da nije sve tako crno...
) i onda su mi ponudili posao. Sledeca dva puta su firmama u kojima su radile moje bivse kolege trebali ljudi, oni su me preporucili, ali sam opet morao da prolazim kroz razgovore sa sefovima. Tako da se moze reci da je neka vezica radila 
Prvi put je najteze, sad imam bivse kolege svuda po Beogradu, a sve vise i po svetu 
