Kako?

Dani se nizu.
Cutim.
Od sveta, od sebe...od njega...
Pise...zove....
Na kucni telefon se ne javljam.
Plasim se, ako mu cujem glas, zaboravicu....zaboravicu na sve.
Kada se oglasi sekretarica, cujem par trenutaka tisine i zvuk spustene slusalice.
Za mobilni nekako imam opravdanje.
Preko dana sam na poslu, zauzeta.
Van njegovog radnog vremena, zna da se necu javiti.
Nije ga bilo, dva dana...
Posle dva dana, opet pise...
Ulazim u kuhinju, umesto da stavim kafu, gasim svetlo...i smejem se sebi.
Neko bi rekao, izgubljeni slucaj.
Pise i dalje. Juce usred poziva, zamalo da se javim, pukla mi je baterija. Ima boga...
Poslao je poruku: Ti me izbegavas.
Ma nikako, cini ti se.
Odgovorila sam.
- Kada cu te videti?
- Kad god ti odgovara.
- Kada mozes.
Veceras dolazi. Oko 9...
Upravo sam oprala kosu. Rezervisala sam hotel. Nije mu mesto u mom stanu.
Ne radujem mu se.
Samo, osecam se sebicno...
I odlucno.
Ne moze ovo ovako.
Sta ce biti?
Ne znam.
Videcu.
Samo...ne znam... ne zelim ga u svom zivotu...danas....
Hocu li ga zeleti sutra?
Ne znam.
Napisacu.

 

[spiholog]

Iskreno.Bolno.