Povratak kući iz škole i slobodne aktivnosti deteta
Dete dolazi iz škole, roditelj s posla. Roditelj je umoran, ko zna, možda kod kuće treba još neki dodatni posao da odradi, da bi mogao detetu da uplati pet-šest dodatnih aktivnosti jer je danas važno ići na časove jezika, školu sporta, glume, plesa ili čega već. Da, to se sviđa našoj deci. Bar smo ih mi u to ubedili. Ako si dečak i imaš loptu i dobro šutiraš, ništa manje od Ronalda se ne prihvata i svi oni koji ne vide taj talenat u našem detetu su ili neznalice ili su maliciozni, mora da je tako.
Ili, devojčice da ne idu na časove glume, a tako lepo recituju na školskim priredbama, šteta.
Dakle, škola, pa dete dođe kući, jede i kreće jedna za drugom aktivnošću. A kad ima viška vremena, onda mu obezbediti brzi obrok i postaviti ispred računara da bismo sprečili hiperaktivnost i obezbedili sebi popodnevnu dremku. Gde je tu prostor da dete samo sebi organizuje vreme?
Opšte je poznato da roditelj zna šta je za dete najbolje, ali, izgleda da su naši roditelji bili mnogo bolji pedagozi od nas. Oni su nam dozvoljavali da mi sami otkrijemo šta nam se sviđa. Naši učitelji i nastavnici su imali vremena da nas saslušaju, da uvaže naše predloge. Nisu kasnili sa gradivom, a i da jesu, zar nisu potrebe deteta iznad realizacije plana i programa? I opet smo izneli veća znanja, ne zato što su nastavnici tad bili bolji. Ne zato što su roditelji tad bili bolji, već zato što su bili mudriji i sarađivali postavljajući ono što je dobro za nas iznad neke lične ili trenutne situacije i raspoloženja. A naše omiljene slobodne aktivnosti bile su igre žmurke, između dve vatre ili najomiljenije, kada padne prvi mrak ,,upad u komšijin voćnjak“ da se uzme neka trešnja, šljiva i slično, pa čak i kad ti taj isti komšija sutradan donese čitavu činiju voća…
Naravno da smo upisivali i školu sporta ili ostalih aktivnosti ali iz ljubavi prema sportu, glumi i plesu, ne razmišljajući unapred da će nam te aktivnosti obezbediti sjajnu budućnost ili neku slavu. Zato, na tim aktivnostima, iako smo se radovali ako pobeđujemo ili bili neraspoloženi ako gubimo, nismo bili gnevni niti koristili raznorazne psovke da iskažemo svoj bes jer se to smatralo krajnje nevaspitanim.
Autoriteti – nekad i sad
Prosvetni radnik se nekad smatrao jednim od najvećih autoriteta jer je svojim ponašanjem, dostojanstvom, ophođenjem, oblačenjem to i bio. Svaki prosvetni radnik, hteli mi to da priznamo ili ne, javna je ličnost. Nažalost ili na sreću, kako ko gleda, kad napustimo školsko dvorište i dalje smo prosvetni radnici. Neprimereno oblačenje, izražavanje, komentarisanje na društvenim mrežama izaziva opravdan gnev kod drugih ljudi, a veoma loš primer deci. Generalno, kao društvo, imamo taj nedostatak tolerancije i netaktičan nastup i neprimeren rečnik kod izražavanja nezadovoljstva. To sve može da se kaže i na drugačiji način. Znam i sama, duboko sam povređena reakcijom jednog dela roditelja na prosvetne radnike, komentarisanje stvari i materije koju ne poznaju, neretko upućivanjem uvreda koje su postale jedna praksa u poslednje vreme.
Međutim, treba shvatiti da je to manjak populacije i da polovina to radi iz neznanja. Svi mi olako shvatamo tuđi posao u manjoj ili većoj meri. Međutim, i roditelji to treba da shvate kao i mi da sve što napišemo ili postavimo na društvenim mrežama, vide i deca.
Da li ih takvim primerom vaspitavamo? I da li je, uopšte, u redu onda tražiti od deteta da bude vaspitano i da se primereno ponaša u svakoj situaciji?
Još gore, da li je u redu, učiti dete da bude ,,otresito“ jer to vreme nalaže da se bolje snađe? Da li je u redu reći nastavniku da njegovo dete može da prevrne očima dok nastavnik predaje jer ima pravo na svoje mišljenje? Nije stvar u tome. To je inicijalna kapisla.
Dete treba da shvati da je dete i da nikad ne može biti veći autoritet od roditelja ili nastavnika. Taj odnos, koji neki zovi prijateljskim sa detetom dugoročno se pokaže kao hranjenje dečjeg ega na njegovu štetu i nedostatak dovoljnog poštovanja.
Smatram da ne treba mešati uloge jer svako od nas ima svoju. Dete se najbolje oseća kad je samo dete i kad ima sigurnost i podršku i kod kuće i u školi. Dobrim vaspitanjem se dete vežba za život, da postane dobar čovek. To je jedini obavezni zadatak, a sve ostalo su opcije. Koliko odgovornosti je i na roditeljima i na nama prosvetnim radnicima, kada bismo analizirali, verovatno bismo se iznenadili koliko grešimo.
Nije vaspitna uloga škole nestala. Ona se, istina, umanjila, a činjenica je da ne može za to biti kriva samo jedna strana. Vaspitanje je složen proces i ključ je u dobroj saradnji svih autoriteta koji učestvuju u izgradnji dečjeg karaktera. U krajnjoj liniji, svaki put kad kažemo da je neko dete nevaspitano, već smo osudili sebe – možemo samo da govorimo koji je to stepen naše odgovornosti. Svako od nas može i treba da učini sve u svojoj moći da upućuje dete na pravi put. Međusobno prebacivanje odgovornosti je, u najmanju ruku, neozbiljno i neopravdano. Neka svako sebe preispita!
Link
