Ans i Eva Jargi
Aktivan član
- Poruka
- 1.485
Sve do srednjeg veka suverene države nisu pozajmljivale novac od drugih država i vladara.
To u ono vreme nikome nije ni padalo na pamet, jer bi takav suludi potez verovatno bio ocenjen kao očigledan
dokaz slabosti države ili nepostojanja njenog suvereniteta, jer pozajmljivanjem novca država defakto "pozajmljuje"
i svoj suverenitet.
U današnje vreme gotovo sve države pozajmljuju strani novac, što znači da je malo koja zemlja danas suverena.
Onaj ko suverenim državama pozajmljuje novac postaje poverilac, a stanovnici tih država njegovi su dužnici.
A kome su dužne sve te države?
Sad već verovatno shvatate da smo svi dužni rotšildskim bankarima i njihovim lokalnim, regionalnim i globalnim
bankama i drugim finansijskim institucijama.
Ceo svet duguje šačici bankara!
Posledice uzimanja stranih kredita u krajnjoj liniji deluju štetno na sve države koje ih uzimaju, pa čak i na one
koje ih ne koriste, s tim što se različito odražavaju na zemlje izvoznice i zemlje uvoznice roba.
Zemljama izvoznicama strani krediti mogu biti prividno korisni, ali i tako samo relativno i privremeno.
Ako je krajnji profit koji zemlje izvoznice ostvaruju prodajom svojih roba u inostranstvu za tekuću godinu veći od
glavnica i kamata koje te zemlje plaćaju za uzete kredite, tada se nekome može učiniti da takve zemlje imaju
ekonomske koristi od uzimanja stranih kredita.
Međutim, to je privid koji, u zavisnosti od raznih ekonomskih, političkih i drugih okolnosti, može trajati samo
ograničeno vreme.
Da objasnimo:
Vlade koje uzimaju strane kredite koji se, bez obzira na to ko je davalac kredita, najčešće daju u dolarima
(i ponešto u evrima), čine svojim nacijama medveđu uslugu, jer tako omogućuju rotšildskim bankarima da se
bez ikakve stvarne protunaknade domognu svih nacionalnih vrednosti u tim zemljama, jer dolari kojima vrše
plaćanja nemaju nikakve stvarne vrednosti, pošto se od 1971. godine, kao što smo već videli, i kao što ćemo
kasnije podrobnije objasniti, emituju bez ikakvog pokrića.
S druge strane, prihvatanjem FED-ovih dolara kao legitimnog platežnog sredstva u međunarodnom plaćanju, vlade
tih zemalja na taj način postaju zvanični saučesnici bankarima u kriminalnoj delatnosti koja se vrši na očigled celog
sveta: u izvozu dolara i inflacije iz SAD u ostatak sveta.
Takvim rabotama i prihvatanjem unosa stranih novčanih dolarskih i drugih "investicija" vlade tih zemalja pomažu
FED-u u odlaganju dolarskog inflacionog kraha.
Na taj način, svesne toga ili ne, dobrovoljno ili prinudno, vlade tih zemalja toče stalno novu dolarsku vodu na točak
FED-a, kao najjače rotšildske vodenice, koja tako melje sve strane valute i uništava sve ekonomije sveta.
Dakle, vlade suverenih zemalja u današnje vreme moraju da se opredele između "monetarne politike" koja se oslanja
na uzimanje stranih kredita, i suverene monetarne politike zasnovane na primarnoj emisiji zdravog domaćeg novca.
Sigurno pogađate da se ogromna većina država odlučuje na uzimanje stranih kredita, što, kako smo rekli, indirektno
pogađa i one koje se ne zadužuju.
To u ono vreme nikome nije ni padalo na pamet, jer bi takav suludi potez verovatno bio ocenjen kao očigledan
dokaz slabosti države ili nepostojanja njenog suvereniteta, jer pozajmljivanjem novca država defakto "pozajmljuje"
i svoj suverenitet.
U današnje vreme gotovo sve države pozajmljuju strani novac, što znači da je malo koja zemlja danas suverena.
Onaj ko suverenim državama pozajmljuje novac postaje poverilac, a stanovnici tih država njegovi su dužnici.
A kome su dužne sve te države?
Sad već verovatno shvatate da smo svi dužni rotšildskim bankarima i njihovim lokalnim, regionalnim i globalnim
bankama i drugim finansijskim institucijama.
Ceo svet duguje šačici bankara!
Posledice uzimanja stranih kredita u krajnjoj liniji deluju štetno na sve države koje ih uzimaju, pa čak i na one
koje ih ne koriste, s tim što se različito odražavaju na zemlje izvoznice i zemlje uvoznice roba.
Zemljama izvoznicama strani krediti mogu biti prividno korisni, ali i tako samo relativno i privremeno.
Ako je krajnji profit koji zemlje izvoznice ostvaruju prodajom svojih roba u inostranstvu za tekuću godinu veći od
glavnica i kamata koje te zemlje plaćaju za uzete kredite, tada se nekome može učiniti da takve zemlje imaju
ekonomske koristi od uzimanja stranih kredita.
Međutim, to je privid koji, u zavisnosti od raznih ekonomskih, političkih i drugih okolnosti, može trajati samo
ograničeno vreme.
Da objasnimo:
Vlade koje uzimaju strane kredite koji se, bez obzira na to ko je davalac kredita, najčešće daju u dolarima
(i ponešto u evrima), čine svojim nacijama medveđu uslugu, jer tako omogućuju rotšildskim bankarima da se
bez ikakve stvarne protunaknade domognu svih nacionalnih vrednosti u tim zemljama, jer dolari kojima vrše
plaćanja nemaju nikakve stvarne vrednosti, pošto se od 1971. godine, kao što smo već videli, i kao što ćemo
kasnije podrobnije objasniti, emituju bez ikakvog pokrića.
S druge strane, prihvatanjem FED-ovih dolara kao legitimnog platežnog sredstva u međunarodnom plaćanju, vlade
tih zemalja na taj način postaju zvanični saučesnici bankarima u kriminalnoj delatnosti koja se vrši na očigled celog
sveta: u izvozu dolara i inflacije iz SAD u ostatak sveta.
Takvim rabotama i prihvatanjem unosa stranih novčanih dolarskih i drugih "investicija" vlade tih zemalja pomažu
FED-u u odlaganju dolarskog inflacionog kraha.
Na taj način, svesne toga ili ne, dobrovoljno ili prinudno, vlade tih zemalja toče stalno novu dolarsku vodu na točak
FED-a, kao najjače rotšildske vodenice, koja tako melje sve strane valute i uništava sve ekonomije sveta.
Dakle, vlade suverenih zemalja u današnje vreme moraju da se opredele između "monetarne politike" koja se oslanja
na uzimanje stranih kredita, i suverene monetarne politike zasnovane na primarnoj emisiji zdravog domaćeg novca.
Sigurno pogađate da se ogromna većina država odlučuje na uzimanje stranih kredita, što, kako smo rekli, indirektno
pogađa i one koje se ne zadužuju.
