Skoro 30 godina kasnije, tada već bard srpskog glumišta, u intrevjuu „Radio TV reviji“ maja 1970. Mija Aleksić je ispričao svoja sećanja na taj dan.
Šetao je tog jutra po dvorištu s knjigom u ruci preslišavajući se. Otac Velimir viče: „Zar se sad uči?“ On se pravda, i na kapiji se sudara sa majkom Sinđom, koja je noseći veknu crnog hleba povikala:
„Natrag! Nemci kupe ljude…“
I dok je s mužem raspravila ko kupi, zašto kupi, i šta je videla, uspela je da podvikne: „Sine, ne idi!“
Mija je već otrčao.
Bio je koji minut do osam kada je ušao u učionicu. Kako ko stiže, „donosi informacije“. Te „kažu da će da vode na prisilan rad u Nemačku“, potom „more, jok, pravo u internaciju, u kažnjeničke logore“.
Prvi je čas srpskog jezika. Vrata se otvaraju, na njima se pojavljuje Nemac, sa šlemom, u crnom mantilu i sa šmajserom uperenim u đake. Tajac. Neme, nepomične oči dečaka gledaju u vrh cevi. Nemac zatvara vrata i povlači se, a potom ih, valjda zbog boljeg efekta, razvaljuje nogom.
„
Los, los„, urlao je zverski.
Profesorka Branka Ranković staje ispred šmajsera pitajući šta će im deca. Nemac je odguruje.
Stiže još Nemaca. Folksdojčeri su se drali:
„U dvorište, u kolonu po tri!“
U dvorištu majka Sinđa pritrčava Miji. Donela mu je zimski kaput, dodaje mu ga govoreći:
„Mijo, Mijice, teraće vas u internaciju, biće ti tamo hladno, evo ti kaput, i ovaj hleb.“
Mija skida mantil u kome je došao u školu i daje ga drugu Branku Nikoliću, koji nije poneo ništa, i oblači kaput. Uzima veknu hleba od majke, u brzini zgrabi njenu ruku i poljubi je. Vidi oca Velimira preko puta ulice kako nepomično stoji, ne uspevajući ni ruku da digne u znak pozdrava.
Na ulici su se đaci zbili u kolonu. Nemci viču „los, los“ i kolona kreće put baraka na izlazu iz grada. Čuju se pucnji, pa rafali. Vriska žena, majke trče za decom.
Oko 19 časova oba osma razreda Druge muške gimnazije Nemci izvode iz barake da ih sprovedu u pivarsku školu.
„Idete kući“, kaže im jedan banatski folksdojčer.
Oni koji su blizu stanovali pitaju mogu li odmah kući. Puste njih desetak. Ostale su odveli u pivarsku školu…
U sećanju glumca Mije Aleksića urezana je slika povratka kući: on otvara vrata kuhinje i vidi majku Sinđu u crnini, ubrađenu u crnu maramu, i oca Velimira koji je, čini se, ostario taj dan deset godina. Njih dvoje sede na klupi. Njegova slika na zidu, ram sa crnim florom…
Nemci su tog i narednog dana nastvili sa hapšenjima. Miju su sakrili na tavan i pokrili ga krompirima. Majka Sinđa dolazila je jednom dnevno da ga nahrani. Toliko se tresao da nije mogao sam ni da jede. Majka mu govori ko je sve streljan, a Mija promuca:
„Mama, ja nisam kriv što sam ostao živ.“
