(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
KAKO SOKO
Tako dodje nekad svakom stvoru, nekako te uvati dert, žal neki za ono što beše, posebno kad ti nešto srce pritiska kako kamen u kacu s kiseo kupus, kad te neka muka mori pa krene po pamet da ti se sve vrće I prevrće …
Eh, neje to žal za mlados, no žal za njenu snagu a sadanju pamet.....al' ne biva oba. Al biva nešto drugo.....sadanja pamet u bistu glavu i čisto srce.....e, onda letiš kako soko.....pa kad uzletiš medj oblake i pogledaš dole.....pa ti u oko stane sva lepotinja što si je napravio, sva ubavinja što je od srca otkinu i drugome dade....kad te nebo miluje I sunce celiva, kad ti snaga nadodje I prosto kipi iz teb ko nadošlo testo. Eeeeeh, lepo je leteti…ništa te ne boli, ništa ti dušu ne stiska a krila te nose. I gledaš tako ove malečke ljude dole, gledaš I sebe I svoje I nisi čoek no si ptica, jaka I slobodna…..
Kad ti dok letiš sa oblacima nedostaju sve te ljubavi.....e, toj ti govori sadanja pamet .....viče ti "uzleti, merak da ti bude, al se pa vrni da uživaš kako čoek sa ostali čoveci, kako proseda kosa I umorna snaga iska……od merak srce živi, s merak pametan čoek zna da živi
