Прича написана за прозни конкурс Иза кулиса, можда је судбина довела овде.
Аутор ми је пренео апсолутно право да располажем причом, а сматрам је изузетном и желим да буде на месту где ће бити читана.
ИНСПИЦИЈЕНТ
"Дуго ме чекаш?"
"Само што сам сео, нисам стигао још да наручим. Шта ћемо да пијемо?"
"Не знам, најрадије не бих ништа", одговори му Она.
"Момак, хоћеш ли коначно да нас услужиш?", позвао је конобара не обраћајући пажњу на оно што је рекла.
"Извини, нисам те чуо", обрати јој се и настави, "овај ресторан није више оно што је некада био. Требали би да имају мало више поштовања према гостима"
"Нисмо ни ми више оно што смо некад били", помисли она, захвална конобару који је својим доласком спасао одговора.
Посматрала га је док је давао наруџбину, налик на безброј пута поновљену мантру.
"Десет ћевапа, средње печених, на кајмаку. Погача. Салата од киселог купуса са љутом туцаном паприком. За дезерт палачинке и по чашу розеа. Имате ли још увек онај са вашом етикетом?"
То је било једино што ју је тог тренутка везивало за оног човека преко пута кога је седела а у кога се пре много година заљубила.
"Где смо се то погубили, животе мој. У ком то преводу. Некада нисмо знали где почињем ја а завршаваш ти. Уздахе си моје лечио осмехом твојим. Песма си био на коју је моје срце стајало мирно, као да слуша химну наше љубави. Нисмо умели ил нисмо смели а све је изгледало
једноставно на почетку. Нису постојале твоје жене ни моји мужеви. Нису нам сметале изнајмљене собе и кревети који су били све осим удобни. Били смо млади и волели се. Шта се то десило са нама? Када смо пољупце заменили горким речима. Загрљаје "хладноћом ", заусти да каже али се у последњем тренутку предомисли и рече:
"Још увек нису окитили град. Касне."
"Да, Нова година ће ускоро. Сећаш ли се? "
"Сећам се. Сваког нашег заједничког тренутка се сећам. Сећам се времена када ми није било важно то што смо је прослављали првог јануара. Деда Мраз је код мене увек долазио са закашњењем."
"Душо, сарказам ти никада није пристајао."
"Није ми ни пристајало да будем "друга жена”. Вечита резерва, па ето навикла сам на то. Могао би и ти да се навикнеш на мој климакс, неће ти круна пасти са главе."
"Ужелео сам се славља. Ужелео сам се да будемо сами"
"Драги мој, ми никада нисмо били сами. Заборављаш. Увек је неко био важнији од нас"
"Недостају ми твоје сарме. Нико их не прави као ти. И руске салате сам се ужелео. "
"Да ли се ти то спрдаш са мном, човече? Ја покушавам да ти кажем да је међу нама готово а ти ми говориш да ти недостаје сарма. Да ли си ти уопште нормалан?"
"Наравно да јесам. Долази Нова година. Мој развод ће коначно бити готов и моћи ћемо да се венчамо. Зар то није оно што смо одувек сањали?"
"Не знам. Не сећам се. Било је тако давно. Време је да идем. Нема овде ничега више. Празна сам. Успео си да угасиш све моје снове и осмехе претвориш сарказам. Онај који ми не стоји. Наравно да не стоји, није то накит за срећне жене", рече му.
Пакујући се она извуче са укусом спакован поклон. Он јој упути упитни поглед, не усуђујући се да га додирне.
"Не плаши се, није то бомба, унутра је парфем. Да баш онај који си носио онда када смо се упознали. Онда када си ми обећао да ћеш ми поклонити звездани прах да га поспем по срећи да никад не заборавим пут ка њој. Срећна нам годишњица љубави", рече му она.
Задње мисли су јој се губиле у сузама које никако није успевала да задржи а снага у корацима којим је остављала део себе идући од њега. Гледао ју је немо свестан да ју је изгубио.
Неверица, мук и тама, која као да траје бесконачно а онда су се попалила светла и громогласни аплауз је испунио позоришну дворану. Одушевљење је заменило сузе и помолили су се стидљиви осмеси препознавања међу онима који су полако схватили да су присуствовали магији.
Гомила букета за њу и честитање обома.Иза кулиса их је чекао сценариста.
"Људи ово је било феноменално. Ја јесам написао ову представу али ви сте јој дали потпуно нову димензију. Драга, била си феноменална. На тренутак сам помислио да је оно на сцени прави живот. Извини што овако неповезано причам, тек сутра кад се слегну утисци моћићу да пронађем речи које су достојне ваше глуме."
"А ја?", упита га он.
"Био си и ти маестралан. Требало је одбранити лик који ни сам себе не уме да одбрани али драги мој ово је било њено вече. Њених 15 минута славе."
Погледао је у њу, свестан да се ноћас десило нешто што није разумео и после чега више ништа неће бити исто.
"Резервисао сам сто у Кафани, морам да почастим неке важне људе са телевизије. Било би добро да вас двоје пођете са нама. Убеђујем их да екранизују мој роман а вечерас су били сведоци да главне глумце не треба да траже. Пресвуците се па се видимо."
"Хвала ти али не могу. Рано ујутру возим сина на систематски. Обећао сам му."
Крајичком ока је приметио разочарање у њеним очима које је јако кратко трајало. Није био сигуран.
"Остајеш или ћеш да те повезем", упита је.
"Уморна сам, ићи ћу са тобом. Сачекај ме у колима. Брзо ћу ја, само да скинем шминку. Моји сигурно већ спавају, па да их не будим"
Није јој дуго требало. Тек што је запалио цигарету и пустио диск са музиком из своје младости покуцала му је на прозор.
"Упадај, отворено је", покушао је да се нашали.
Без речи је ушла и села крај њега. Приметио је да јој се израз лица променио док је слушала музику која је као звучни времеплов враћала успомене много година уназад.
"Ако ти смета музика, променићу."
"Не, никако", стигао је одговор.
Возили су се у тишини свако од њих заокупљен својим мислима. Њих двоје су завршили академију у истој класи. Нису се много дружили осим када није било могућности да се избегну. Једном је неко рекао да су у прошлом животу сигурно били брачни пар који се развео па сад окајавају грехе.
У исто време примљени у позориште, глумили у истим филмовима. Чак су и живели у истом крају,
никада не прелазећи границу у својим односима ваљда се плашећи онога што је могло да се роди.
Возио је полако, улице су добиле пре
дновогодишњи сјај. Кришом је погледао. Под светлом лампиона изгледала је онако када су се први пут срели на пријемном. Девојкс са сновима у очима.
"Срећна нам годишњица", рече јој.
Начас као да га није разумела. "Молим."
"Ово нам је била стота представа. Нису се сетили да нам честитају. "
"Хвала ти. Драго ми је да сам то доживела баш са тобом. Ипак трајемо."
Пољуби га у образ и изађе из кола.
"Да дођем по тебе сутра. Имамо пробу у пет."
Климнула му је главом потврдно и кренула ка згради у којој станује. На самом улазу је застала и потражила га погледом. Седео је у колима са угашеним светлима и пушио, видела је жар од цигарете. Одмахнула је главом као да тера тешке мисли од себе и отворила врата.
Чекали су је кући.
