Ко штампа новац?
6. фебруара 2019.
Новац би требало да буде средство размене. Средство помоћу кога људи размењују добра и услуге. Неки људи узгајају прадајз, други пшеницу, трећи праве хлеб, четврти гаје кокошке, пети шишају људе, шести имају хотел, седми се баве уметношћу, осми копају бакар и тако даље. Неки људи производе робу, дуги пружају услуге. Да нема новца као средства размене, људи који узгајају парадајз, кад хоће да се ошишају, морали би да траже оне фризере којима треба парадајз, јер оним фризерима којима треба хлеб не могу да плате шишање, јер имају само парадајз. Или би морали прво са својим парадајзом да оду до људи који праве хлеб, а треба им парадајз, размене свој парадајз за хлеб, па са тим хлебом оду до фризера и размене га за шишање. А фризери би морали да знају колико парадајза, а колико хлеба траже за једно шишање, а колико за фарбање косе.
Колико новца треба да има у једној држави? Онолико колико људи у тој држави производе добара и услуга која требају другим људима. Ово је наравно много лакше рећи него тачно одредити. Чији је посао да одреди колико је то тачно новца? Посао државе. Држава, у име свих грађана, штампа новац да би људи који живе у тој држави имали довољно средства за размену. Колико новца држава штампа и како и ко га пушта у оптицај, то се зове: монетарна политика. Њен главни циљ би морао бити: како да обезбедим довољно средства за размену (новца) како би моја економија, ПРОИЗОДЊА добара и услуга, што успешније и брже расла и развијала се.
Сваке године, у свакој држави људи производе добра и услуге. Збир свих добара и услуга произведених у неком друштву у току једне године се зове Бруто друштвени производ – БДП. Ако у току ове године БДП стагнира, односно друштво произведе исту количину добара и услуга као и претходне, иста количина новца је довољна за њихову размену. Ако је произведено више, потребно је доштампати новац.
Грубо говорећи, ако држава наштампа више новца него што је раст БДП-а, доћи ће до инфлације, односно вредност новца ће пасти. Цену онда плаћају сви грађани и привреда јер оно што имају вреди мање. Ако држава наштампа мање новца него што је раст БДП-а, изазваће рецесију. Циљ монетарне политике је да наштампа оптималну количину новца и пусти га на прави начин у оптицај, како би се привреда друштва развијала најбрже што може, уз што мању инфлацију. Циљ друштва, јавни интерес, је што већи привредни раст.
Пошто држава није острво, држава сарађује са другим државама, односно да будем прецизнији, људи у другим државама користе/производе добра и услуге које људи у мојој држави желе да продају/купе (извезу/увезу). Пошто државе имају различит новац, да би размена могла да функционише, мора да постоји механизам и курс размене између валуте моје земље и валуте других земаља.
Шта се деси када држава наштампа више новца? Рецимо држава наштампа много више новца него што је у току године произведено робе и услуга. Десе се две ствари: инфлација и девалвација. Људи у другим државама препознају да је моја држава наштампала више новца него што има производа које они хоће у мојој држави да купе, и девалвирају моју валуту да би то компензирали. Иначе би моја држава моглда да штампа колико хоће новца и да тим новцем купује по свету шта јој падне на памет.
Шта се деси када нека земља увози више него што извози? То се зове трговински дефицит. Да би то могло да ради, држава мора да се задужи у иностранству у страној валути или да некоме ван земље прода неку своју имовину како би добила довољно девиза и покрила трговински дефицит.
Да сумирамо у 6 тачака:
- Свака суверена држава штампа новац
- Свака године је потребно штампати онолико новца колики раст БДП-а
- Ако се штампа више, долази до комбинације девалвације валуте и инфлације
- Ако се штампа мање, долази до гушења привредног раста и рецесије
- Трговински дефицит (разлика између увоза и извоза) се може финансирати само приливом девиза које долазе или у форми спољнег дуга или кроз продају неке имовине.
- Држава нема потребу да се задужује за било шта друго осим за покривање трговинског дефицита. За све остало држава штампа новац.
Када грађанима Србије неко помене штампање новца, почне да их хвата паника. Сећају се наравно 90-тих година када је држава штампала новац без икаквог покрића у роби и услугама како би “финансирала” рат и преживела санкције. У ствари држава се финансирала из џепова грађана и привреде који су за толико осиромашили. Оно што не разумеју је да неко мора да штампа новац. Ако новац не штампа моја држава, ко га штампа?
Банкарски глобализам је на западу постигао монопол новца. Новац се штампа на три места у свету:
- Америчке федералне резерве – ФЕД
- Европска централна банка – ЕЦБ и
- Банка Јапана – БЈ.
То се зове трилатерала. Те три велике централне банке нису под контролом матичних држава и њихових демократија, већ су под контролом највећих приватних банака на свету. Формирана је и централна банка централних банака, Bank of International Settlements – БИС, ММФ и Светска банка као механизми контроле целог финансијског сектора за западу. Велика већина земаља на западу је напустила своје валуте, претворила своје централне банке (народне банке) у мењачнице. Резултат је да се сав новац који је потребан за раст БДП-а било које земље штампа на та три места и распоређује потпуно ван утицаја држава и њихових изабраних демократија. Од финансијске кризе 2008.године до данас, трилатерала је штампала преко 15 трилиона долара новца и упумпала их у велике светске приватне банке и приватне корпорације које су у власништву највећих свестких банака. Те банке су у власништву малог броја “невидљивих” породица.
Оног тренутка када нека земља препусти своју валуту некоме, престане сама да штампа новац за свој раст БДП-а и претвори се у мењачницу, у том тренутку губи суверенитет. Од тог тренутка на даље, земља пада у дужничко ропство из кога нема повратка све док не поврати суверенитет. Уместо да штампа новац за раст БДП-а, земља онда мора да узима кредите у иностранству да би обезбедила довољно средства за размену како би њена привреда могла да настави да функционише.
На врху ове пирамиде виртуелног новца у Европи је Европска централна банка. Од финансијске кризе 2008.године до данас, ЕЦБ је наштампала преко 4 трилиона евра који немају никакво покриће у роби и услугама и пласирала их по нултој каматној стопи (у преводу поклонила) великим европским банкама и њихових корпорацијама. Како то није довело до девалвације? Одговор је: евро нема у односу на шта да девалвира. И долар и јен су наштампали исту количину новца. А како није довело до инфлације? Новац није пласиран грађанима и привреди, већ банкама и мултинационалним корпорацијама које су тим новцем куповале имовину, углавном сопствене акције и акције компанија које су њиховом власништву, зидале дугове држава и дувале балон који ће морати да пукне.
Ово је други текст серијала о банкарском глобализму. Ваља нам прво схватити шта се дешава, ко је непријатељ, а онда видети шта нам је чинити.