Banovic Strahinja
Ističe se
- Poruka
- 2.304
Kratka verzija, Autor: Richard Samans je viši saradnik na Ženevskom institutu za međunarodne i razvojne studije, nerezidentni viši saradnik Instituta Brookings i specijalni savetnik Mreže ekonomista Ujedinjenih nacija. Prethodno je bio direktor Odeljenja za istraživanja i G20/G7 šerpa Međunarodne organizacije rada (ILO), generalni direktor Svetskog ekonomskog foruma i specijalni asistent predsednika za međunarodnu ekonomsku politiku.
Evropska unija, Japan, Švajcarska i mnoge druge zemlje mudro su reagovale na „recipročnu“ trgovinsku inicijativu predsednika SAD Donalda Trampa na odmjeren način. Američka administracija improvizuje dok se suočava sa izazovima, uključujući rizik od globalnog trgovinskog rata koji bi mogao izazvati recesiju i poremećaje na finansijskim tržištima.
Trenutna neravnoteža svetske ekonomije tiče se svih, a pauza od 90 dana u sprovođenju većine predloženih povećanja tarifa pruža priliku za pronalaženje kooperativnog i efikasnog rešenja. Problem leži u dubokim strukturnim i istorijskim uzrocima, uključujući neadekvatnu samoregulaciju sistema od napuštanja fiksnih deviznih kurseva pre više od 50 godina.
EU i druge velike ekonomije treba da prihvate potrebu za prilagođavanjem globalnih ekonomskih normi i institucija, ali i da predlože manje rizičan put napred. SAD i Kina moraju shvatiti da zauzimanjem tvrdih stavova igraju opasnu igru sa svetskom ekonomijom. Evropa ima priliku da posreduje u pozitivnom rešenju, oslanjajući se na istorijske primere uspešne makroekonomske saradnje, poput Plaza i Luvr sporazuma iz 1980-ih i stimulativnih mera dogovorenih na G20 samitu u Londonu 2009. godine.
Za uspeh, ovakav sporazum između SAD, Evrope i Kine mora biti ambiciozan i obuhvatiti ključne inicijative u fiskalnoj, monetarnoj, razvojnoj i trgovinskoj politici, donoseći koristi svim stranama i međunarodnoj zajednici u celini.
Fiskalna politika
Kina bi trebalo da se obaveže na konkretne reforme kako bi povećala domaću potrošnju kao udeo u BDP-u za 10 procentnih poena tokom naredne decenije, u skladu sa svojom odgovornošću za održavanje globalne ekonomske stabilnosti. Istovremeno, Nemačka i ostatak Evrope treba da se obavežu da neće neutralisati fiskalne efekte povećanja potrošnje na odbranu (procijenjenih dodatnih 1% BDP-a u narednim godinama). SAD bi trebalo da postave cilj za smanjenje svog fiskalnog deficita na održiviji nivo, na primer sa trenutnih 6%+ na oko 2,5% BDP-a u naredne četiri godine, što je blizu cilja od 3% koji je predložio SAD sekretar finansija Bessent.
Monetarna politika
SAD, Kina i EU treba da izraze spremnost za koordinisanu intervenciju na deviznim tržištima kako bi podržali ograničenu i kontrolisanu deprecijaciju dolara (10–15%) u cilju progresivnog i simetričnog prilagođavanja globalnih ekonomskih neravnoteža, uz jačanje efekata fiskalnih mera ako bude potrebno. Takođe, treba da zatraže od MMF-a da nezavisno izračunava i objavljuje procene referentnih kurseva na polugodišnjoj osnovi, bez prethodnog odobrenja Odbora, u skladu sa trenutnim ciljem i dugoročnim nastojanjem da se izbegnu velike i trajne globalne ekonomske neravnoteže.
Razvojni program
Tri strane treba da se obavežu na punu i ubrzanu primenu reformi „Better, Bolder and Bigger“ multilateralnih razvojnih banaka (MDB), prema preporukama nezavisne ekspertne grupe G20 iz 2023. godine. Ovo bi utrostručilo godišnje održivo kreditiranje na 390 milijardi dolara do 2030. godine, čime bi se pomoglo siromašnim zemljama koje imaju značajan neiskorišćen radni potencijal i mogu doprineti globalnom ekonomskom rastu.
Takođe, strane sporazuma treba da podrže finansijski program (SDR) od strane MMF-a—ili SDR ekvivalent od 500 milijardi dolara svakih četiri do pet godina—uz prilagođavanje pravila o njihovom korišćenju. Ova sredstva bi bila namenjena restrukturiranju dugova zemalja u razvoju, hitnim merama za ublažavanje klimatskih promena, poput ubrzanog zatvaranja i zamene termoelektrana na ugalj i smanjenja emisije metana i drugih infrastrukturnih programa na globalnom nivou.
Trgovinska politika:
Ovaj globalni sporazum može omogućiti širu „ravnotežu ustupaka“, politički ishod s pozitivnim rezultatom koji je izostao u Doha rundi i koji nastavlja da ometa napore za ažuriranje normi i sistema rešavanja sporova Svetske trgovinske organizacije (WTO). Kombinacija velikog i trajnog povećanja finansiranja razvoja i potencijalnih jednostranih prilagođavanja američkih tarifa mogla bi stvoriti uslove za konstruktivan reset multilateralnog trgovinskog sistema. Jednokratno pregovaranje o tarifnim rasporedima, uz modernizaciju pravila i procedura kako bi se bolje uvažila promenljiva priroda trgovinske i industrijske politike, moglo bi postaviti temelje za novi način funkcionisanja WTO. Takođe, reformisanje sistema rešavanja sporova, uz snažan fokus na finansiranje razvoja i klimatske politike, kao i usmeravanje trgovinskih preferencija ka zemljama s niskim prihodima, moglo bi doprineti stabilnijem međunarodnom ekonomskom okviru.
Sveukupno, ovakav međunarodni ekonomski sporazum bi bio efikasniji za rešavanje globalnih ekonomskih neravnoteža nego trenutni, neprecizni pristup američke administracije. Takođe bi podstakao globalni rast i klimatske akcije, koje su hitno potrebne s obzirom na negativne ekonomske projekcije. Ukoliko se nastavi nestabilnost finansijskih tržišta i strah od recesije, SAD bi mogle tražiti izlaz koji bi omogućio očuvanje delimičnih zasluga za ekonomski rast i modernizaciju međunarodnih ekonomskih institucija. S obzirom na svoju fiskalnu politiku, Evropa je u povoljnoj poziciji da pomogne u stabilizaciji svetske ekonomije, donoseći dugoročne koristi svim nacijama.
Evropska unija, Japan, Švajcarska i mnoge druge zemlje mudro su reagovale na „recipročnu“ trgovinsku inicijativu predsednika SAD Donalda Trampa na odmjeren način. Američka administracija improvizuje dok se suočava sa izazovima, uključujući rizik od globalnog trgovinskog rata koji bi mogao izazvati recesiju i poremećaje na finansijskim tržištima.
Trenutna neravnoteža svetske ekonomije tiče se svih, a pauza od 90 dana u sprovođenju većine predloženih povećanja tarifa pruža priliku za pronalaženje kooperativnog i efikasnog rešenja. Problem leži u dubokim strukturnim i istorijskim uzrocima, uključujući neadekvatnu samoregulaciju sistema od napuštanja fiksnih deviznih kurseva pre više od 50 godina.
EU i druge velike ekonomije treba da prihvate potrebu za prilagođavanjem globalnih ekonomskih normi i institucija, ali i da predlože manje rizičan put napred. SAD i Kina moraju shvatiti da zauzimanjem tvrdih stavova igraju opasnu igru sa svetskom ekonomijom. Evropa ima priliku da posreduje u pozitivnom rešenju, oslanjajući se na istorijske primere uspešne makroekonomske saradnje, poput Plaza i Luvr sporazuma iz 1980-ih i stimulativnih mera dogovorenih na G20 samitu u Londonu 2009. godine.
Za uspeh, ovakav sporazum između SAD, Evrope i Kine mora biti ambiciozan i obuhvatiti ključne inicijative u fiskalnoj, monetarnoj, razvojnoj i trgovinskoj politici, donoseći koristi svim stranama i međunarodnoj zajednici u celini.
Fiskalna politika
Kina bi trebalo da se obaveže na konkretne reforme kako bi povećala domaću potrošnju kao udeo u BDP-u za 10 procentnih poena tokom naredne decenije, u skladu sa svojom odgovornošću za održavanje globalne ekonomske stabilnosti. Istovremeno, Nemačka i ostatak Evrope treba da se obavežu da neće neutralisati fiskalne efekte povećanja potrošnje na odbranu (procijenjenih dodatnih 1% BDP-a u narednim godinama). SAD bi trebalo da postave cilj za smanjenje svog fiskalnog deficita na održiviji nivo, na primer sa trenutnih 6%+ na oko 2,5% BDP-a u naredne četiri godine, što je blizu cilja od 3% koji je predložio SAD sekretar finansija Bessent.
Monetarna politika
SAD, Kina i EU treba da izraze spremnost za koordinisanu intervenciju na deviznim tržištima kako bi podržali ograničenu i kontrolisanu deprecijaciju dolara (10–15%) u cilju progresivnog i simetričnog prilagođavanja globalnih ekonomskih neravnoteža, uz jačanje efekata fiskalnih mera ako bude potrebno. Takođe, treba da zatraže od MMF-a da nezavisno izračunava i objavljuje procene referentnih kurseva na polugodišnjoj osnovi, bez prethodnog odobrenja Odbora, u skladu sa trenutnim ciljem i dugoročnim nastojanjem da se izbegnu velike i trajne globalne ekonomske neravnoteže.
Razvojni program
Tri strane treba da se obavežu na punu i ubrzanu primenu reformi „Better, Bolder and Bigger“ multilateralnih razvojnih banaka (MDB), prema preporukama nezavisne ekspertne grupe G20 iz 2023. godine. Ovo bi utrostručilo godišnje održivo kreditiranje na 390 milijardi dolara do 2030. godine, čime bi se pomoglo siromašnim zemljama koje imaju značajan neiskorišćen radni potencijal i mogu doprineti globalnom ekonomskom rastu.
Takođe, strane sporazuma treba da podrže finansijski program (SDR) od strane MMF-a—ili SDR ekvivalent od 500 milijardi dolara svakih četiri do pet godina—uz prilagođavanje pravila o njihovom korišćenju. Ova sredstva bi bila namenjena restrukturiranju dugova zemalja u razvoju, hitnim merama za ublažavanje klimatskih promena, poput ubrzanog zatvaranja i zamene termoelektrana na ugalj i smanjenja emisije metana i drugih infrastrukturnih programa na globalnom nivou.
Trgovinska politika:
Ovaj globalni sporazum može omogućiti širu „ravnotežu ustupaka“, politički ishod s pozitivnim rezultatom koji je izostao u Doha rundi i koji nastavlja da ometa napore za ažuriranje normi i sistema rešavanja sporova Svetske trgovinske organizacije (WTO). Kombinacija velikog i trajnog povećanja finansiranja razvoja i potencijalnih jednostranih prilagođavanja američkih tarifa mogla bi stvoriti uslove za konstruktivan reset multilateralnog trgovinskog sistema. Jednokratno pregovaranje o tarifnim rasporedima, uz modernizaciju pravila i procedura kako bi se bolje uvažila promenljiva priroda trgovinske i industrijske politike, moglo bi postaviti temelje za novi način funkcionisanja WTO. Takođe, reformisanje sistema rešavanja sporova, uz snažan fokus na finansiranje razvoja i klimatske politike, kao i usmeravanje trgovinskih preferencija ka zemljama s niskim prihodima, moglo bi doprineti stabilnijem međunarodnom ekonomskom okviru.
Sveukupno, ovakav međunarodni ekonomski sporazum bi bio efikasniji za rešavanje globalnih ekonomskih neravnoteža nego trenutni, neprecizni pristup američke administracije. Takođe bi podstakao globalni rast i klimatske akcije, koje su hitno potrebne s obzirom na negativne ekonomske projekcije. Ukoliko se nastavi nestabilnost finansijskih tržišta i strah od recesije, SAD bi mogle tražiti izlaz koji bi omogućio očuvanje delimičnih zasluga za ekonomski rast i modernizaciju međunarodnih ekonomskih institucija. S obzirom na svoju fiskalnu politiku, Evropa je u povoljnoj poziciji da pomogne u stabilizaciji svetske ekonomije, donoseći dugoročne koristi svim nacijama.
