Нека познанства и неки догађаји су неминовни да се десе човеку. Утицај нечега је понекад толико неприметан да особа није свесна какав след догађаја може да предстоји.
Наиме, током средње школе се родило једно познанство за које нисам ни сањао да ће прерасти у другарство а из другарства у пријатељство и из пријатељства у осећај да си са неким као са родом рођеним.
Био је октобар 2016. прва година средње Економске Школе у Јагодини, становао сам у интернату (Дом ученика средњих школа Јагодина). Пошто сам те прве године био јако слабо активан по питању дружења са својим вршњацима, једина опција ми је остала да учим како бих убио време. Један од домаћих задатака које сам имао да урадим, јесте да прочитам одломак нечега што је мени до тада било доступно само на интернету (не сећам се тачно шта је било).
Тако се игром случаја задесило да у том моменту ни на једном од ученичких рачунара није било протока интернета. Помислих у себи "не журим али не желим да се бавим математиком тренутно, изгледа да ћу ипак морати". У моменту како сам размишљао да ли да останем и радим нешто или да само неодговорно збришем, на вратима се појављује нико други него особа који ће ми кроз пар година постати ортак.
Заузео је место до мене, понео са собом слушалице, пар књига и упалио је рачунар за којим сам ја седео до пре само минут. Тако да сам се размишљао да ли да му скренем пажњу да нема интернета, но ипак сам мудро ћутао и посматрао. Како је покренуо претраживач ја сам остао у шоку, попут просечног уживаоца правих народњака првим уласком на Јутјуб мој брат пушта Шемсу и Јужни Ветар.
Међутим мени није било јасно у чему је штос и збуњеност ми није дала мира, па сам решио да га упитам, "Извини брате, ја сам до пре пар минута седео за тим рачунаром, није било интернета а сада сам за овим овде и још увек нема интернета, како сада код тебе има"? Уследио је одговор за који и дан данас скидам капу до пода, окренувши се ка мени са врло незаинтересованим погледом одговорио је "То ради на лепоту брате". Остао сам у чуду несвестан шта сам управо чуо, било је јасно да ме је надмудрио и да ту нема даље полемике. Устао сам са рачунара и са мало киселкастом фацом напустио просторију мислећи у себи "Овај дечко сигурно има много другара око себе, нећу ја никада бити на тој скали". На то ме је навео управо тај одговор који је како сам касније сазнао био потпуно спонтан а који је одавао утисак харизме и мангупа. Ипак уследиле су године дружења, наше пријатељство је расло како смо и ми порасли. Схватио сам колико сам срећан што сам стекао таквог пријатеља који ме упркос свему кроз шта пролази и дан данас цени као човека. Не посматра ме кроз новац и материјалне вредности већ ме прихватио онаквог какав сам. Свакоме треба таква особа барем једна, то је што теби желим драги читаоче, проведи овај живот с људима који мисле најбоље о теби и који те воле таквог какав си. Обрати пажњу око себе, на људе и на своје окружење јер и најмањи корак може да ти промени живот, на боље или на горе то ће зависити од тебе.
Данас сам напунио 24 и желео сам да поделим једну од најсмешнији и најлепших успомена са људима.
Наиме, током средње школе се родило једно познанство за које нисам ни сањао да ће прерасти у другарство а из другарства у пријатељство и из пријатељства у осећај да си са неким као са родом рођеним.
Био је октобар 2016. прва година средње Економске Школе у Јагодини, становао сам у интернату (Дом ученика средњих школа Јагодина). Пошто сам те прве године био јако слабо активан по питању дружења са својим вршњацима, једина опција ми је остала да учим како бих убио време. Један од домаћих задатака које сам имао да урадим, јесте да прочитам одломак нечега што је мени до тада било доступно само на интернету (не сећам се тачно шта је било).
Тако се игром случаја задесило да у том моменту ни на једном од ученичких рачунара није било протока интернета. Помислих у себи "не журим али не желим да се бавим математиком тренутно, изгледа да ћу ипак морати". У моменту како сам размишљао да ли да останем и радим нешто или да само неодговорно збришем, на вратима се појављује нико други него особа који ће ми кроз пар година постати ортак.
Заузео је место до мене, понео са собом слушалице, пар књига и упалио је рачунар за којим сам ја седео до пре само минут. Тако да сам се размишљао да ли да му скренем пажњу да нема интернета, но ипак сам мудро ћутао и посматрао. Како је покренуо претраживач ја сам остао у шоку, попут просечног уживаоца правих народњака првим уласком на Јутјуб мој брат пушта Шемсу и Јужни Ветар.
Међутим мени није било јасно у чему је штос и збуњеност ми није дала мира, па сам решио да га упитам, "Извини брате, ја сам до пре пар минута седео за тим рачунаром, није било интернета а сада сам за овим овде и још увек нема интернета, како сада код тебе има"? Уследио је одговор за који и дан данас скидам капу до пода, окренувши се ка мени са врло незаинтересованим погледом одговорио је "То ради на лепоту брате". Остао сам у чуду несвестан шта сам управо чуо, било је јасно да ме је надмудрио и да ту нема даље полемике. Устао сам са рачунара и са мало киселкастом фацом напустио просторију мислећи у себи "Овај дечко сигурно има много другара око себе, нећу ја никада бити на тој скали". На то ме је навео управо тај одговор који је како сам касније сазнао био потпуно спонтан а који је одавао утисак харизме и мангупа. Ипак уследиле су године дружења, наше пријатељство је расло како смо и ми порасли. Схватио сам колико сам срећан што сам стекао таквог пријатеља који ме упркос свему кроз шта пролази и дан данас цени као човека. Не посматра ме кроз новац и материјалне вредности већ ме прихватио онаквог какав сам. Свакоме треба таква особа барем једна, то је што теби желим драги читаоче, проведи овај живот с људима који мисле најбоље о теби и који те воле таквог какав си. Обрати пажњу око себе, на људе и на своје окружење јер и најмањи корак може да ти промени живот, на боље или на горе то ће зависити од тебе.
Данас сам напунио 24 и желео сам да поделим једну од најсмешнији и најлепших успомена са људима.
Poslednja izmena: