(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
KAKO SAM GU UTEPAO
Šetam ja tako, šetam po šumi. Moja šuma....ma svako drvo znaem, svaku lisku kako šušori. Baš sam pored potoka prolazia......bistar.......bistar, da se ogledaš u njega kako u ogledalo, kad....kao nešto da šušnu.....ma reko koje li je toj il’ mi se učini....Iza jednog džbuna izviri nešto. Kakvo je ovo sad pitujem se ja......kako oblak a providno......leluja....ima ga svugde....i sija.
„Kuj si pa ti“ pitujem
„Ja sam Ljubav“
„Dobro“ kažem ja i nastavim svojim putem. Kuj je da je, neka gu tuna.....ič mi ne smića.
I tako......svaki dan je tu bila Ljubav. Sednem kraj potoka i gledam u njuma a ona lebdi i isijava svetlost......lepo mi dok me obavija tako.....lišće žamori...ja nekako ispunjen ...lepo bre i dado gu ime Duša. Nekako mi ono Ljubav bilo mnogo veliko...ozbiljno....kao da navikuje obaveze a ja gi ga baš i ne prizivam.....neje toj za men.....ovoj ime Duša gu je više pristajalo.....ne obavezuje baš tolko.....ima si više izlaza da uteknem.
Jedan dan sam se izdrao na Dušu. Dodjo nervozan........iznervirao me tamo jedan.....i Duša samo nestade. Pa se vrati opet za jedno dva dana....opet isijava, obasjava me...i sve me gleda s onia krupni oči .....veruje mi.....lišće šušti.....a nedostajala mi je ta dva dana.....al’ gu ne reko. Uopšte nisam ništa ni pričao.....samo ćutim i gledam....upijam toplotu i osmeh ......i ćutim si.
Onda opet oterah Dušu jedan dan kad mi sve koze nisu bile na broju......ona nestane na pet dana. E, tad sam stvarno patia.....nedostajala mi je....naviko se bre na njuma. Počeh da je dozivam po šumi, vičem da me ceo svet čuje......pa se moja Duša opet vrnula tam kod džbuna da isijava....
I tako....pa gu teram, pa gu dozivam..... I dalje ne progovaram osim kad otidnem medj’ svet.... pa muško sam majku mu. A teram gu da bi patia....za njuma se ne pitujem ič...samo si teram svoje koje oću da si merak napraim, volju da si učinim kako mi dodje. A ona se ljutne, pa otidne, pa gu vikam, pa se vrati, pa mi oprosti....malko i pričasmo al bre ništa gu ne razumem. Mnogo nekako nežna bre i ništa me ne svaća...mislim te moje želje kako naidju...A lepo zbori, nežno.....šapuće moja Duša a meni milo.......Nikako ne znaem da l’ mi je bolje kad je tuna, kraj mene ili kad otidne. I jedno i drugo mi fino......onako od volju kako mi naidje.
E, ne reko vi......za života sam gu još napisao epitaš. Došlo mi u jedan tren....I sad sam gu poslednji put rek’o da me ne prati......da si ide......S jedan reč gu utepa.....Al’ dobro da imam epitaf spreman.....sad mogu na miru da patim.....
PS laku noć[/SIZE]
da, to mi je bila onspiracija
