Zavisi od nasledjenog temperamenta i genetike. Nažalost većina roditelja su praznoglavi idioti i ovo ne razumeju, kao ni mnoge druge stvari, pa kad npr. u nekoj psihološkoj brošuri pročitaju 'pričajte o svemu sa svojim detetom' ovo shvate bukvalno i glume drugare detetu u pubertetu daveći ga, kad je već normalno da se ono odvoji i ima svoje tajne. Ne može roditelj da bude 'drugar' detetu jer nisu ni isto godište niti pripadaju istim vremenskim periodima odstrastanja. Ovo je posebno naznačeno kod starijih roditelja. Majke tu posebno preteruju jer paniče i guše, sa muškom decom je to naročito pogubno. Zato je potrebna zdrava očinska figura da malo obuzda žensku histeričnost i preteranu emocionalnost.
Samopouzdanje se ne diže silom i nasilnim ulivanjem samopouzdanja (budi samopouzdan! voli sebe! kad se ujutru umivaš pogledaj se i reci sebi: ja sam najlepši!) nego realnim pristupom i bezbrižnošću kod deteta koje prirodno nije takvo, uz prihvatanje dečijih ograničenja i temperamenta i njegove uloge u društvenom kontekstu. Ne mogu svi da budu zvezde, vodje i popularni, a svaki roditelj to želi od deteta plus uspeh u školi, ambicije i šta sve ne. Ovo ume da uništi naročito prirodno ružnu i socijalno nesposobnu decu jer se nameće jedan njima neprirodan sistem uklapanja i pošto je ljudska priroda takva da to kažnjava stvaraju se sržne rane i kompleksi.
Dakle ako je dete po temperamentu i izgledu asertivno, brzoumno, popularno, samo će naći svoj položaj. Ako nije treba da bude što samostalnije i da ne shvata preozbiljno život, da naravno radi na svojim vrlinama i uvećava ih ali i da pronadje sebi slične ako može, ili da bez kompleksa ulazi u društvo onih koji su možda po tome iznad njega ali će ga prihvatiti ako sebe ne shvata preozbiljno. Takodje treba jačati prirodne odbrambene mehanizme kod melanholičnog i povučenog deteta što je uloga oca, koji ne sme da bude mekušac, da ga uči da ako ga neko vredja ili napada ono ne skriva emocije ili se povlači i trpi uvrede skupljajući gorčinu u sebi nego da odgovori ako treba i fizičkim nasiljem. Da je to radjeno mnogi slučajevi maltretiranja se ne bi dešavali, jer škola uvek staje uz siledžije.
Takodje u puberetu podsticati da obavezno sve prodje ako mu je moguće, i prve džointe, i izlaske, i alkohol, i seksualna eksperimentisanja, jer je to zapravo prirodno, da se čovek iživi i izigra u tom periodu. Ako se strogim moralisanjem guši ova komponenta nastaje inhibirana, iskompleksirana, preosetljiva i neiživiljena ličnost i to kasnije puca na raznim frontovima.
