- Poruka
- 7.335
U mom kraju obolenja od kancera su postala sve češća. Gotovo da i ne pamtim kad je neko umro od nečeg drugog. Ne znam da li su to posledice poslednjeg bombardovanja od strane naših proverenih prijatelja, posledice Černobilja, prekomerne upotrebe pesticida i neadekvatne zaštite prilikom upotrebe istih, zračenja radona, ili isparenja formaldehida iz jeftinog nameštaja od iverice...ili ko zna čega.
Čudno je gledati čoveka koji je živ i radi svakodnevne poslove, i znati da najesen neće sabrati letinu.
. Sve brže su popunjava malo seosko groblje.
Više me i ne hvata onaj neprijatni grč u želudcu kad mi saopšte ko je umro. Ćutim, bez pravog pitanja i bez komentara.
Gledam već zapuštene voćnjake onih koji su na bolji svet otputovali prošle godine, a njihove udovice, zbog nemoći, odustale od istih. Izlomljene grane i velika, sad već posivela korovska trava. Porušene istrulele tarabe, i urušeni krovovi pomoćnih zgrada, ili čak i kuća, onih koji su otišli još ranije.
Dok žurim sa jednog posla na drugi, i u sebi ubeđujem sebe kako je pametnije da mislim o poslu koji radim, ne mogu da se ne zapitam:
Kako li se sa ovozemaljskom prolaznošću bore žene sa onog, tj ovog, foruma? Kad li su one otupele na prizore smrti i propadanja, i kada su prestale previše emotivno da o tome razmišljaju?
A onda se vratim vizuelnim utiscima, tim nimalo lepim prizorima, gledam ih tupo i razmišljam kako zemlja promeni 100 ćoravih Radovana( koliko li okatih?) i kako je zelena bila moja dolina, i dolina onih kojih nema više.
Onda me prene nalet vetra, huk planine, varljivo proletnje sunce koje se promoli iza oblaka, zvuk auta nekog kvazi građanina koji žuri u rodno selo da poseje bašticu, ili nešto sasvim peto, i požurim za poslom, da ne gubim dan.
Čudno je gledati čoveka koji je živ i radi svakodnevne poslove, i znati da najesen neće sabrati letinu.
. Sve brže su popunjava malo seosko groblje.
Više me i ne hvata onaj neprijatni grč u želudcu kad mi saopšte ko je umro. Ćutim, bez pravog pitanja i bez komentara.
Gledam već zapuštene voćnjake onih koji su na bolji svet otputovali prošle godine, a njihove udovice, zbog nemoći, odustale od istih. Izlomljene grane i velika, sad već posivela korovska trava. Porušene istrulele tarabe, i urušeni krovovi pomoćnih zgrada, ili čak i kuća, onih koji su otišli još ranije.
Dok žurim sa jednog posla na drugi, i u sebi ubeđujem sebe kako je pametnije da mislim o poslu koji radim, ne mogu da se ne zapitam:
Kako li se sa ovozemaljskom prolaznošću bore žene sa onog, tj ovog, foruma? Kad li su one otupele na prizore smrti i propadanja, i kada su prestale previše emotivno da o tome razmišljaju?
A onda se vratim vizuelnim utiscima, tim nimalo lepim prizorima, gledam ih tupo i razmišljam kako zemlja promeni 100 ćoravih Radovana( koliko li okatih?) i kako je zelena bila moja dolina, i dolina onih kojih nema više.
Onda me prene nalet vetra, huk planine, varljivo proletnje sunce koje se promoli iza oblaka, zvuk auta nekog kvazi građanina koji žuri u rodno selo da poseje bašticu, ili nešto sasvim peto, i požurim za poslom, da ne gubim dan.
