#_Vreme je zaboravilo kako da hoda_#
Svi su stajali u zatvorenom frižideru koji je istovremeno bio i ogromna biblioteka, i akvarijum, i autobuska stanica za misli koje nikad nisu stigle na svoje odredište. Police su bile od oblaka, a knjige od soli _ svaka rečenica se topila čim bi je pročitao naglas.
Jednorog je izgubio rog, ali je dobio zmajsku peraju._ „To je ista stvar,“ _rekao je pingvin koji je leteo unazad kroz prozor, držeći u kljunu lampu koja je svetlela samo kada niko ne gleda.
Senka sa četiri kišobrana više nije imala noge. Umesto toga, kretala se na stolu koji je znao da svira violinu. Stolica_gradonačelnik i frižider_kandidat su se ljubazno pozdravljali, ali su razgovarali isključivo šiframa iz starih ukrštenica.
Odjednom je u prostoriji počela da pada kiša od džempera. Ljudi su se sklanjali ispod limuna, jer limuni su tada služili kao zaklon. Jogurti su plesali oko ventilatora, pevajući pesme koje niko nije znao, ali su svi tvrdili da se sećaju teksta.
Na sredini prostora, vazduh je počeo da puca kao staklo. Kroz pukotinu je virila nova dimenzija_ beskonačna soba sa jednim jedinim vratima koja se stalno pomeraju, tako da nikada nisu na istom mestu dva puta.
#_„Ulaz je tamo,“ _# rekla je papirna patka, pokazujući na prozor koji je vodio direktno u prošlu sredu. Ali prošla sreda nije bila slobodna _ tamo se već održavao maraton oblaka, i svi učesnici su trčali ka tački koja je stalno bežala.
Vreme je, posmatrajući sve to, slegnulo ramenima i jednostavno prestalo da hoda. Satovi su se razbili u tišinu. Dani su se skupili kao zgužvane novine. Ljudi su počeli da pričaju samo ogledalima, nadajući se da će im ona vratiti reči.
A negde, u praznini, tramvaj po imenu Želja je tiho stajao na stanici „Nikad“. Nije bilo putnika. Samo karta od papira, još uvek mirisna, čekala je nekoga ko neće doći.
Svi su stajali u zatvorenom frižideru koji je istovremeno bio i ogromna biblioteka, i akvarijum, i autobuska stanica za misli koje nikad nisu stigle na svoje odredište. Police su bile od oblaka, a knjige od soli _ svaka rečenica se topila čim bi je pročitao naglas.
Jednorog je izgubio rog, ali je dobio zmajsku peraju._ „To je ista stvar,“ _rekao je pingvin koji je leteo unazad kroz prozor, držeći u kljunu lampu koja je svetlela samo kada niko ne gleda.
Senka sa četiri kišobrana više nije imala noge. Umesto toga, kretala se na stolu koji je znao da svira violinu. Stolica_gradonačelnik i frižider_kandidat su se ljubazno pozdravljali, ali su razgovarali isključivo šiframa iz starih ukrštenica.
Odjednom je u prostoriji počela da pada kiša od džempera. Ljudi su se sklanjali ispod limuna, jer limuni su tada služili kao zaklon. Jogurti su plesali oko ventilatora, pevajući pesme koje niko nije znao, ali su svi tvrdili da se sećaju teksta.
Na sredini prostora, vazduh je počeo da puca kao staklo. Kroz pukotinu je virila nova dimenzija_ beskonačna soba sa jednim jedinim vratima koja se stalno pomeraju, tako da nikada nisu na istom mestu dva puta.
#_„Ulaz je tamo,“ _# rekla je papirna patka, pokazujući na prozor koji je vodio direktno u prošlu sredu. Ali prošla sreda nije bila slobodna _ tamo se već održavao maraton oblaka, i svi učesnici su trčali ka tački koja je stalno bežala.
Vreme je, posmatrajući sve to, slegnulo ramenima i jednostavno prestalo da hoda. Satovi su se razbili u tišinu. Dani su se skupili kao zgužvane novine. Ljudi su počeli da pričaju samo ogledalima, nadajući se da će im ona vratiti reči.
A negde, u praznini, tramvaj po imenu Želja je tiho stajao na stanici „Nikad“. Nije bilo putnika. Samo karta od papira, još uvek mirisna, čekala je nekoga ko neće doći.
