Kako je ubijeno 126 članova porodice Spremo !!

NalimInTheHous

Primećen član
Poruka
735
Ekskluzivno za „Novosti“: Žikica Đorđević prognan sa Kupresa pre dve decenije, ispoveda o stradanju porodice Spremo čijih je 126 članova ubijeno: Moju kuću nazivaju ruševinom !

rep-isovest-zikica_620x0.jpg

Pevalo se devedeset prve u Kupresu, kao i četrdeset prve:

„Srbi u Srbiju, komunisti u Rusiju, a ko voli ’U’, nek ostane tu!“


I tada je Žikica Žika Đorđević otišao iz Kupresa. U Srbiju. U Belu Palanku, u kojoj niče novo seme njegovih Đorđevića i njegovih Sprema, čije kosti još traže po Kupreškoj visoravni.

Krenuo je u raskoraku između smrti i života. Na put spasa, sa svojim jedinim blagom: ženom pred porođajem i majkom Ljubicom.

On, sin domaćina, kupreškog Srbina Tihomira Đorđevića, u čijoj kući, što se kaže „samo što ptičijeg mleka nije bilo“, nije poneo ni album sa fotografijama. Bila je to godina zbegova, raskućenog naroda u prognaničkim kolonama.

Ljudi pokušavaju da spasu glave, ali kao svi srpski domaćini, spasavali su i svoja stada. Vukli ih od Kupresa do Banjaluke. Od Banjaluke do Sremske Rače. Pa, dalje... Ko je gde stigao, tu se i zaustavio.

- Nikad više Kupres! - provali iz Žike.

Kao u saglasju sa ovom njegovom rečenicom, koja je poprimila prizvuk tuge, gorčine i besa u jedno, udari oštar vetar s planine po Beloj Palanci. Promiču i prve pahulje. Njegova žena Mladenka sprema ručak.

- Niko iz ove kuće nije otišao gladan - kaže nam. - Tako je bilo i na Kupresu. Poneli smo domaćinski običaj iz naših kuća, od roditelja...

Mladenka je još nešto htela da kaže. Ali zvoni telefon. Slušalicu podiže Žika. S druge strane - Kupres!

- Da li je to dom Đorđevića? - čuje se otuda.

- Jeste, izvolite!

- Ovde (taj i taj), vi se možda mene i sećate, nekada sam radio u Poreskoj upravi Kupresa. A sad zovem u vezi ove vaše ruševine.

- Ne razumem! - odgovorio je Žika.

Usledilo je objašnjenje iz otetog zavičaja:

- Gledajte, ova ruševina je postala leglo pacova, zmija i ko zna čega još. Ruglo je grada i treba da je uklonite.
Žika se uzrujao. Krv udarila u lice. Zanose ga ove reči. Samo što ne padne.

- Vi grešite. Nije to nikakva ruševina. To je bila moja kuća, koju ste vi pretvorili u ruševinu! Ja sam kuću ostavio, vi me zovete zbog ruševine...

Ponovio je nekoliko puta: „Za mene je to moja kuća, moj dom, moje uspomene. Sve. Ja bih opet gradio, tu, na svome. Ali, znam da biste je vi opet rušili.“

- Ja o tome ništa ne znam, ni ko je rušio, ni šta! - čulo se otud, iz Žikinog otetog zavičaja.

- Da, niko ništa ne zna. Ni ko mi je pobio 126 članova porodice, ni ko mi je rušio kuću. Ali ja znam. Znam i da pevate dok skijate preko naših stratišta. Jama.

Prekid veze. Žikica Žika Đorđević se spustio na stolicu. Teče dug monolog:

- Neka je, neka kuće, makar bila i takva. Neka duva vetar kroz nju i lete slepi miševi. Ali ona nosi ime. Možda zato traže da je uklonim. Možda bi želeli da im je prodam.

http://1.***************/_d3Tzjzhz9V8/TEf2GPIVA4I/AAAAAAAAA_c/Qp_pl79PXcQ/s1600/krajina-graffiti-livestockdual.jpg​

A kako da prodaš svoj deo planete. Zemlju pradedova. Zemlju moje dece. Možda će se neko, nekada vratiti. Hrvati lude zbog toga što im je nebo prazno nad našom kućom i naše njive što im ne damo. Eto, ne damo! Srbi s Kosova su pogrešili. Prodavali zemlju.

Izvukli svojoj deci ispod nogu. Zato ne prodajem svoje. Na Kupresu su naše kolevke. I naši grobovi.

Učini se suza u krajičku oka ovog čoveka. Nijednom, kaže, nije pohodio zavičaj. Ne može...

- Išli su drugi, početkom 2000. Na Zadušne duhove, ili o kakvom velikom svecu. I, šta su zatekli?

Zidove svojih nekadašnjih domova, okadili crkvišta nekadašnjih hramova, zapalili sveće tu. A poneli hranu. Zamisli, čoveče, ideš svojoj kući, a nosiš hleb.

Žikica Žika Đorđević posle vraća priču na kraj onog rata, kao ključnu kockicu u mozaiku koji nedostaje da bi bio potpun.

- Kad je završen onaj rat i došla petokraka, oni, koji su bili ustaše, začas stavili petokrake. Vreme nove vlasti, došlo bratstvo i jedinstvo.

Ali s novim ratom devedeset prve opet zamenili oznake. I počeli da kolju. Oni su znali šta žele. A mi: bratstvo i jedinstvo, pa sve tako.

Veštački nakinđureni venac „Srbin, Hrvat i Slovenac“ konačno se raspleo posle pola veka. Sasvim se raspleo, kada su nas za tako malo vremena ponovo ubijali. A mi, za tako malo vremena zaboravili.

U Beloj Palanci, varošici u kojoj sve zamire osim sećanja, na proleće 1992. Žikica je bacio novo životno sidro. Imao je tada 25 godina. Njegova supruga Mladenka, rodom iz Gornjeg Vakufa, dve godine je mlađa. On student šumarstva, ona tehnologije.

U vreme progona čekali su prvu prinovu. Sada imaju dve kćerke.
- Radost dečijeg osmeha naših curica bila je za nas spasonosna posle preživljenog pakla kroz koji smo prolazili od Kupresa do Srbije.

Kada smo krenuli, na automobilu koji nas je izvukao iz sigurne smrti, bila su samo kolica za bebu, jer je Mladenka bila pred porođajem.

Tako, mi, putujemo u neizvesnost, a boga molimo da se domognemo sigurnog utočišta pre njenog porođaja.

rep-ispovest1.jpg

A pre toga...

Trenuci kao večnost: otići ili ostati...

Iz kafane „Brdo“, Markice Rebrine odjeknuo je pucanj. Posle pucnja, na ulicu je izjurio - vlasnik. Svuda okolo crne uniforme. Nije utešno zvučala poruka: „Ma, ništa, Markica je ubio nečijeg kera.“

Žikica je bio siguran - „Gotovo je“. Na nekoliko koraka od kafane njegove sestre od tetke, Marta, i njeno dvoje dece. Njegova majka i supruga.

- Proletelo mi je kroz glavu: samo ovih nekoliko koraka, mislio sam - život ili smrt. Da li nam je sudbina ponovo namenila stradanje.

Bio sam siguran samo u to da moram da budem brži. „Idemo“, rekao sam, nesvestan da će ovo „idemo“ biti odlazak zauvek. Oko mene izbezumljeni pogledi. Nema tišina. Dah se nije čuo u automobilu.

Znali smo da je odlazak spas. A kuda? Kud god, samo što dalje. Odlazak „u zauvek“, bio je izvesniji svakim pređenim kilometrom.

U kući, otac Tihomir dobro popio. Ne možeš da ga ubediš da pođe. Pritiskao krevet i ni da makne. Kaže mi: „Ja ne idem nikud. Ti vozi decu i žene.“

Tako se, posle dana i dana, Žikica Žika Đorđević obreo u Beloj Palanci. Tu je dočekao i oca Tihomira. Dani i dani prošli su u ćutanju. Niko nije izgovarao ime Kupresa.

A pred svima su lebdele slike prelepog gradića sa razglednice. Najčešće ona idilična zimska. I sve su se češće javljale u tmurnoj svakidašnjici Bele Palanke.

rep-ispovest2.jpg


ISPOVEST U NOVOSTIMA​


„Novosti“ objavljuju ekskluzivnu ispovest Žikice Žike Đorđevića iz Kupresa, potomka po majci ugledne porodice Spremo, kojoj su ustaše, u dva poslednja rata, najsvirepije ubili 126 članova. Prvi put, on za naš listi govori o stradanju ove familije. Bolna i teška priča, slike užasa, koje ga prate i danas, dve decenije posle izgona, okosnica je upravo završenog rukopisa „Kristalna noć u Kupresu“. Pisao ga je tri i po godine u kiosku, na autobuskoj stanici u Beloj Palanci, gde je našao utočište. Ali ne i mir.

NAJCRNJE SLUTNJE​


- U BOTUNU, proleća 1941. pretekla jedino moja majka Ljubica, kad su ustaše navalile na selo. Slučajno preživela. Njena sudbina obeležila je i moj život. Učio sam od nje kako se izdići iznad patnje. Teških sećanja. Nikad se nije predavala preživljenom jer je strepela za nas, svoju decu. Osećam tu strepnju od koje drhtim, dok odlazimo u neizvesno, a u brizi za nerođeno čedo. Istovremeno, nemoćan sam da odagnam najcrnje slutnje. Preda mnom se smenjuju slike i sećanja mojih najbližih: majke, ujaka, dede, naših rođaka, kumova. Vidim 126 poklanih! Ej, čoveče, znaš li ti šta je to? Vri u meni ta njihova, nedužna krv.

NEMOJ ZBOG DECE​


- JOŠ ima onih koji stavljaju prst na usta dok govore o zločinima Hrvata. Kao, vratiće se naša deca, pa će im neko ispostaviti račun. I moja Mladenka kaže: „Nemoj Žiko, zbog dece.“ Ne! Zbog dece hoću i moram i da govorim i da pišem.


Pametnome dovoljno :rtfm:
 
Poslednja izmena od moderatora:
Хрватски певачи у Србији изјављују како је Готовина херој.. Да је Србија ДРЖАВА такве би похапсила, у најблажем случају протерала за сва времена из Србије. Али шта ћеш кад имамо јајаре напредњачке и споцијалистичке на власти. Нема чврсте руке у Србији.
 
Сведочење о усташком дивљаштву: Косили Србе по ливадама !!​

Купрес – Као врео талас ветра пред кугом, тако су се и тешке мучне гласине о страдању купрешких Срба и наше породице Спремо, шириле читавом Купрешком висоравни. Али народ није веровао у погром. Ко да одустане од своје куће. Земље. Ливаде некошене. Коња. Стада.

rep-ispovest_620x0.jpg

Спаљено 82 људи у једном дану

А реч „кама“ шапатом се преносила међу забринутим породицама. Жикица Жика Ђорђевић, потомак Спрема, бележи сведочење преживелих предака и говори за „Новости“:

„Зло је 1941. стигло као поплава, тако нагло да људи нису успели да се склоне. Да побегну од пошасти, од звери. Затечени су на њивама, у својим кућама, у шталама и ту свирепо поубијани.“

Док разговарамо у његовом последњем прибежишту, у центру Беле Паланке, у којој настаје његов роман, каже нам да ова потресна сазнања нема право да задржи само за себе.

„Мора да се зна да су купрешки Срби страдали због наше православне вере, својих вековних корена. Веровали су да нису скривили ништа комшијама Хрватима. Рачунали су да ће их старе везе, комшијске, па и кумовске, спасти ужаса.“

Потресне белешке и исповест као да немају краја.

„Лето, 1940. године, Купрешка висораван. Давид Мршо из села Врила, озлоглашени усташки кољач, говори Сими Никодиновићу из Рилића, рођаку породице Спремо: „Никодиновићу, оштри косу, али немој да журиш, јер је ово последња година твоје косидбе.“ Ове речи слушало је још двадесетак косаца, Рилићана. Адам Павлица, узрујан овом поруком, узвратио је: ‘Како то мислиш, Мршо, кад тако говориш?’“

Стигао је одговор: „Пазите добро шта ћу да вам кажем. За годину дана, неће бити вас Срба, или нас Хрвата.“

„Било је очигледно да је овај усташа још тада добро био упознат са планом и намерама НДХ“, каже Ђорђевић. „Он, нажалост, није био једини, јер је Павелић у Купресу имао много присталица.“

Март. Април. Мај 1941. Како време одмиче све је више злочина. Породица Спремо, редни број смрти 126. Године страдалих: од две до деведесет.

Освануо је 6. јун исте године, понедељак, и велики светац, Духови. Пијачни дан у Купресу. Усташе затварају свештеника Марка Поповића и с њим дванаест Срба из околних села: Милоша Спрему из Бегова Села. Цвију, Петра и Стеву Спрему из Оџака. Бору Спрему из Купреса. С њима и Анту Ивића из Злосела, Душана и Манојла Шешума из Рилића. Лазу и Николу Пивача, Душана Зубића и Станка Матића из Благаја. Сви повезани родбинским везама и сви угледни у својим срединама.

„Дуго се није знало шта је са њима“, прича Жикица Ђорђевић. „Хрвати су говорили да су одведени на присилни рад, али није било тако. Из Купреса су пребачени у затвор, у Бугојно, а одатле на неко од бројних стратишта. Само бог зна какве су муке поднели пре смрти. Сазнало се касније да су свештеник Марко Поповић и Боро Спремо издвојени и убијени у шуми Јусуфа Спајића, на путу према Горњем Вакуфу. Остале су побили у Кожварици, у шуми на левој страни друма Купрес – Бугојно.“

Биле су ово припреме за масовни, потпуни покољ Срба на висоравни. Већ у јулу, усташке власти у Купресу почеле су са остваривањем тог плана.

„Упућени су писмени позиви угледнијим људима у сваком српском селу… Као треба да дођу у Купрес. Да се „јаве у општину“. Ко год је отишао, није се вратио. Ко се није јавио, убијен је на кућном прагу. На њиви. У косидби. За многе, лето 1941. године, била је и последња српска косидба. Из села Доњомаловчани убијено је једанаесторо Срба, док су косили на ливади Тиквици. У Вановој долини и Жлибинама, 30. јула, са ливаде је одведено седам косаца и отерано у Купрес, а са ливаде Фратеља – петорица из породице Рудић из Рилића, 48 косаца и три чобанина из Благаја. Сви су побијени.“

Овим убиствима руководио је Марко Михаљевић. Он је, до августа 1941. године, када ће почети масовни покољи, убио 120 Срба са Купрешке висоравни.

Почетак августа. Трећи дан. Ноћ. Црне униформе опколиле куће породица Спремо и Глигурића. Акцију предводе Сарајлије. „Пали бакље“, проломило се. И бакље су се упалиле, а куће Спрема и Глигурића постале су буктиње. Ноћ су парали јауци оних који су живи горели. А они који су покушали да се спасу ухваћени су и сатерани у једну шталу. Усташе су око штале брзо примиле сено. „Гони стоку, нека гори“, командовао је Анте Чичак.

„Осамдесет две српске душе биле су сатеране у ову дрвену појату, бележи сведочења Жикица Ђорђевић. „Збијени у тој штали, жене, деца и старци. Споља се чуло једино: ‘Пали, пали, нека горе’.“

21. август 1941. Над Купресом се још није разданило. Сам дан као да није желео да сване, па се чудна помрчина надвила на самим местом. Све је слутило да и ова борба светлости и мрака има неку поруку. Да ли ће превладати мрак?

„И тога дана догодио се страшан злочин усташа“, казује Ђорђевић. „Повезли су их аутобусом на стратиште према Копривници, али нису могли ни дотле да их трпе. У аутобусу је било деце, жена и трудница Добрила Бајко. Поред јаме Кожварица, у аутобусу је наступио содомски пир. Призори су већ виђени у филму ‘Окупација у 26 слика’, Лордана Зафрановића. Можда је Зафрановићу управо овај злочин и сведочење о њему послужило за једну од најпотреснијих сцена у нашој кинематографији.“

Ново јутро. Злочин у аутобусу није могао да се сакрије. Злочинци су се први похвалили својим „делом“. Међу њима било је и оних који су покушали да ракијом у купрешким кафанама сперу осећај недела.

„Анто Куна је после једног таквог ракијања испричао све. Рекао је: ‘Било би боље да смо их извели из аутобуса, а не да их ту кољемо, па ме питају по Купресу, што је онако крвав аутобус. Ја нисам никог убио у аутобусу. Ја сам то, лепо, испред аутобуса’.“

Кад падне ноћ​

Неко би могао да помисли да није нарочито тешко бреме оваквог наслеђа. Сећања. Тешко је, и ја због тога нисам срећан човек. Најтежа ми је ноћ. Нема сна. А кад дође, стигну и слике. Јер крв није вода. Ова у мени је, колико Ђорђевића, толико и породице Спремо.

 

Back
Top