Kako je to biti životinja kroz umetnost?

[Nina]

Umetnost kao odraz društva u ogledalu poslednjih pet decenija snažno preispituje dugotrajnu filozofsku pretpostavku o čoveku kao vrhuncu hijerarhije bića. Od biblijskih spisa do Dekarta, hrišćansko-evropskim mišljenjem dominira ideja o ljudskoj nadmoći. Ipak, ova hijerarhija je društveno-kulturološki konstrukt, čiji se odraz u savremenoj umetnosti sve više problematizuje.

U najranijim oblicima umetničkog izraza, životinja je bila vitalna spona sa svetom, posrednik između svetova i nosilac metafizičkog znanja. Pećinski crteži, poput onih u pećinama Lasko i Altamiri, prikazuju životinje kao entitete ritualnog i magijskog karaktera. U ovom univerzumu čovek ne dominira, a životinja je sila, ključni posrednik između prolaznog i večnog, vidljivog i nevidljivog. U ovoj prvobitnoj percepciji sveta životinja nije podređena, već je neophodna za održanje kosmičkog reda.

Prekretnica se dešava sa usponom antičke Grčke, kada se odnos prema životinjama menja. U Ezopovim (560. p. n. e. – 620. p. n. e.) basnama životinje govore i rasuđuju, ali s ciljem da alegorijski ukažu na ljudske mane. Ova moralizacija označava prvi korak u instrumentalizaciji životinje – od bića sa inherentnim kvalitetima do simbola ljudskih osobina. U vizuelnim umetnostima toga perioda scene borbi sa životinjama postaju simbol čovekove sposobnosti da savlada prirodu. Srednji vek dalje produbljuje ovu simboličku instrumentalizaciju. Životinje postaju primarno moralni i religijski simboli greha i vrline. Bestijarijumi i srednjovekovna ikonografija pretvaraju životinje u didaktičke alate: zmija, kao prva životinja koja je progovorila, predstavlja iskušenje, zmaj đavola, sova greh.

 

[Nina]

Renesansa i barok: od statusnih simbola do unutrašnjih zveri
Renesansa i barok dodatno usložnjavaju ulogu životinja u umetnosti. U renesansnom slikarstvu, životinje se često pojavljuju na portretima aristokratije kao simboli statusa i moći, poput psa u Ticijanovoj „Urbinskoj Veneri” (1538), koji simbolizuje bračnu odanost. U baroku, kod majstora poput Rubensa i Rembranta, zveri služe kao kontrapunkt racionalnosti, prikazujući potisnute nagone. Psi i mačke su i dalje česti motivi, a obično simbolizuju odanost. Međutim, i u ovim izrazima, životinja je uglavnom instrumentalizovana kako bi se demonstrirala čovekova moralna, intelektualna ili društvena superiornost, držeći se tradicionalne hijerarhijske paradigme.

Ticijan Udbinska venera

 

[Nina]

Romantizam i industrijska eksploatacija: od sentimentalizacije do zlostavljanja

S dolaskom romantizma, životinja poprima novo značenje. Ona označava i nevinost i iskustvo, otelotvorenje je „istine života”, koja modernom čoveku izmiče. Vordsvort, Blejk, Gete i drugi romantičari pišu o životinji kao biću koje je bliže autentičnosti življenja i istini. U stihovima Vilijama Blejka („Pesme nevinosti” iz 1789. i „Pesme iskustva” iz 1794), tigar i jagnje nosioci su epistemoloških značenja. U Geteovom „Faustu” (1808) pas omogućava ulaz u svet nepoznatog, svet onostranih sila, čime se kušaju čovekove krajnje duhovne i intelektualne mogućnosti.

Naporedo sa ovim romantičarskim prikazima životinjskog sveta, Prva industrijska revolucija (od 1760) donosi brutalnu eksploataciju životinja. Industrijski lov, cirkusi i naučni eksperimenti svode životinju na upotrebnu vrednost, na objekat naučnih saznanja, zabave i profita. Ova dvostrukost – romantičarski umetnički izraz koji životinju tretira kao nosioca autentične istine i pragmatično izrabljivanje u realnosti – postaće prepoznatljiv civilizacijski simptom, ogledalo ljudske dvoličnosti i moralne slabosti.

 

[Nina]

Dvadeseti vek: životinja kao čovek

U modernom i savremenom dobu, umetnost produbljuje ovaj raskol, dovodeći životinju u samo srce čovekovog bivstva. Franc Kafka u „Preobražaju” (1915) prikazuje Gregora Samsu kao insekta, odnosno kao jedan identitet razbijen u bezlični insekt – simbol njegove unutrašnje fragmentacije i društvene alijenacije. U liku bube, granice između čoveka i životinje postaju nejasne do te mere da postaje upitno da li je čovek ono što on nosi u sebi ili ono što društvo od njega zahteva.

Salvador Dali je na svojim slikama, poput „Žirafe” (1934) i „Sna izazvanog letom pčele” (1944), izražavao najdublje unutrašnje strasti i nesvesne impulse. Pablo Pikaso u svojoj „Minotauromahiji” (1935) prikazuje zver kao složeni spoj ranjivosti i moći. U njegovoj monumentalnoj „Gernici” (1937) ranjeni konj kao centralni motiv označava neizreciv bol i kolektivnu patnju i simbolizuje slom civilizacije. Pikaso, dakle, portretiše zver kao čovekovu unutrašnju prirodu, razlomljenu i dekonstruisanu.

Džordž Orvel u „Životinjskoj farmi” (1945) maestralno slika životinjsko carstvo kao snažnu alegoriju za ljudsko društvo i političke sisteme, istražujući mehanizme moći i korupcije. Kroz transformaciju svinja u bića koja se ne mogu razlikovati od ljudi, Orvel naglašava fundamentalnu prirodu ljudske želje za dominacijom i zloupotrebom moći.

 

[Nina]

Pikaso „Minotauromahija"

 

[Nina]

Savremena umetnost i nauka: niko ne zna kako je životinji

U savremenim umetničkim izrazima, poput performansa Marine Abramović, životinja je biće koje vodi do etičkog pitanja: „Možeš li da me gledaš a da me ne zlostavljaš?” Na izložbi „Čistač” Marine Abramović (2019) u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu jedna instalacija (nastala od performansa „Balkanski barok”) sadrži kravlje kosti, zbog čega postaje snažna provokacija za preispitivanje krivice i moralne odgovornosti. Ova instalacija pruža kritički uvid u devijantnost savremene civilizacije: brutalnost i zlostavljanje. Životinja kao žrtva i (neo)obredni simbol postaje istina o (ne)mogućnosti iskupljenja, odnosno nemogućnosti da se spere krv od masovnih zločina.

Dok je u klasičnoj filozofiji hijerarhija „čovek – životinja” bila shvaćena kao prirodni poredak, savremeni filozofi i umetnici od Pitera Singera naovamo postavljaju pitanja o etičkoj ravnopravnosti živih bića. Piter Singer, začetnik savremene etike životinja, autor uticajne knjige „Oslobođenje životinja” (1975), zagovara princip jednakosti, po kome se vrednost života meri sposobnošću da se oseća i pati, a ne po vrsti.

U umetničkom smislu, na Singerove postavke odgovara južnoafrički pisac Džon M. Kuci, koji u svojim delima podriva tradicionalnu hijerarhiju bića, pokazujući da je ona iluzorna. Elizabet Kostelo, fiktivna spisateljica, u istoimenoj metafikciji (2003), u svojim predavanjima pokazuje da racio nije vrednosni argument u korist čovekove dominacije, budući da su se u ime racija činili najmonstruozniji zločini, poput koncentracionih logora i gulaga, koji imaju u naše vreme pandane u nešto izmenjenim formatima, čemu se pridodaju i masovne životinjske klanice i industrija za preradu mesa, koje se i danas smatraju normalnim, a posve isplativim za lanac prodavnica brze hrane.

Možda bi se naš istinski evolutivni skok dogodio tek onda kada bismo bili spremni da se istinski upitamo kako je biti životinja. U proboju do tog „tuđeg” stvorenja leži ključ za razumevanje nas samih, jer ćemo baš u tom Drugom pronaći istinu sopstvene, još uvek nedovršene, ljudskosti. Čini se da nam u takvim težnjama još jedino umetnost može pomoći.
Milena Đorđijević