Kako je oslobodjena Jugoslavija

[Ненад]

О комесару Крагујевачког партизанског одреда Владимиру Дедијеру са којим је неколико дана раније преговарао у Топоници заједно са мајором Палошевићем Вучковић пише:,, Новинара Владимир Дедијер, човек вичан перу, описао је на хиљаде страна борбе партизана у прошлом рату. У одељку ,,У Шумадији'' из његовог ратног дневника издајство код села Бара и погибија потпоручника Мојсиловића нису ни поменути. У Барама и околни а и у Крагујевцу сигурно још има живих сведока овог догађаја.'' 37)
Комунистичка историја заправо и у овом случају говори све супротно: тенкове су заробили партизани а четници се на друму Крагујевац-Горњи Милановац нису ни борили против Немаца. Ево цитата:,,Делови Крагујевачког и Чачанског одреда заробили су код Горњег Милановца 44 немачка војника и подофицира. Стога је немачка команда послала своје трупе из Крагујевца у казнени поход према Горњем Милановцу, али су им јединице Крагујевачког и Чачанског одреда пружиле отпор од 14. до 16. 10. Немци су се ипак 16. 10. пробили у Горњи Милановац и запалили га; пошто нису могли да га бране кренули су натраг према Крагујевцу, одакле су дошли, палећи успут села кроз која су прошли; претходно су похватали око 200 грађана и сељака потерали их пред собом како их партизани због тога не би могли напасти. Међутим, Крагујевачки и Чачански одред су их поново напали код села Неваде, нанели им знатне губитке, а поред осталог запленили и 2 тенка.'' 38)
Даби комплетирали причу, комунисти су поменули и 4 подофицира и 40 војника, које је у ноћи изм. 3. и 4. 10. заробио наредник Славко Цветић са својом Мајданском четом из састава Таковског четичког одреда. Ови Немци нису заробљени ,,код Горњег Mилановца'' већ у Страгарима где су чували барутану, што комунист нису знали јер их није ни било у близини. Заробљеници су спроведени на Равну Гору, а немачки главнокомандујући у Србији, генерал Беме тим поводом је потчињенима забранио ,,преговоре са устаницима'' помињући и случај заробљавања немаче чете у Горњем Милановцу 29. 9. ,,У оба случаја трупа је дозволила да буде преварена што јој је обећан частан одлазак уместо да се брани до последњег метка'' ,пише у Бемеовој наредби. 39)
Постоји још једна комунистичка наредба о партизанским борбама против Немаца на друму Крагујевац-Горњи Милановац: ,,Делови Крагујевачког НОП одреда су 17. и 18. 10. у борби код Думаче и Љуљака нанели губитке 3. батаљону 749 пука.'' 40)
Дакле у овој верзији борба није вођена у Невадама већ 20 км даље, у Думачи и Љуљацима, а погрешни су и датуми-18.10. Немци су већ били у Крагујевуц. Трећу верзију написао је Владимир Дедијер:,,У октобру 1941. био сам комесар Крагујевачког одреда. Једна немачка јединица покушала је из Милановца да продре у Крагујевац. Други батаљон нашег одреда 18. 10. је дочекао Немце - 3. батаљон 749. пука немачке 717. пешадијске дивизије и недићев 5. добровољачки одред-и дошло је до отворене борбе. Као одмазду што су јединице Крагујевачког и Чачанског одреда у борби убиле 10 и раниле 20 немачких војника извршен је покољ становништва у Крагујевцу.'' 41)
Дедијер све немачке жртве(10 погинулих и 26 а не 20 рањених) везује за повратак немачке колоне из Горњег Милановца понављајући грешку у датуму(18. 10.). У стварности нема доказа да се уопште водила борба у повратку Немаца-главни сукоби у којима су пале жртве одиграле су се приликом њиховог одласка за Горњи Милановац.
На улазу у Горњи Милановац седамдесетих година је постављен један конзервирани тенк на чијем постољу стоји табла са још једном комунистичком верзијом догађаја. Овом приликом партизани не само што су нападали Немце при доласку у Горњи Милановац већ су их напали-тенковима: ,,У Мајдану и овде на реци Деспотовици 6. и 15. 10. 1941. године борци Таковског бааљона партизанског одреда ,,Др Драгиша Мишовић'' заробили су 2 немачка тенка. Као први устанички тенкови учествовали су у борбама на Рапај брду и Краљеву 1941.''
Радознали посматрач овог ,,немачког'' тенка биће изненађен ако уочи да су све команде, и данас читљиве исписане на енглеском језику. У ствари реч је о америчком тенку типа ,,шерсон'' једном од многих које је влада САД поклонила комунистима после рата на име војне помоћи.
Међутим свега 2-3 км од Горњег Милановца према Крагујевцу, на Рапај брду комунисти су поставили споменик са још једном, петом верзијом догађаја:
,,Подручје Рапај брда било је најжешће поприште борби које је Чачански партизански одред ,,Др Драгиша Мишовић'' водио 1941. године бранећи слободну територију Ужичке републике од надмоћних немачких снага које су од Крагујевца нападале слободну територију. Одолевајући тим нападима партизани су наносили Немцима тешке губитке.''
Уместо датума и борбе комунисти су се овде одлучили за ,,непрекидне'' борбе и ,,тешке'' губитке. Али 18 км даље, између села Љуљаци и Баре комунисти поново конкретизују ствар у својој шестој верзији истог догађаја. Ево шта је уклесано на овом споменику, постављеном тачно на мету са ког су партизани побегли 14. 10. остављајући четнике мајора Палошевића на цедилу: ,, Бранећи слободну партизанску територију на овом месту од 14-17.10.1941. борци Крагујевачко партизнаског одреда и Чачанског партизанског одреда ,,Др Драгиша Мишовић'' нанели су тешке губитке окупатору и запленили два тенке.''
Дакле комунисти нису ускладили своје верзије о догађајима, местима и датумима борби на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Немце нападају час у одласку за Горњи Милановац, час у повратку; тенкове су једном заробили 6. и 15. 10. други пут од 14-17.10. ,једном недалеко од Горњег Милановца, другом приликом 20 км даље итд. Одступања иду чак дотле да један од њих, комесар чете у Крагујевачком одреду, Теодосије Паезановић мање-више отворено признаје да комунисти уопште нису учествовали у борбама. Ево како он описује догађаје 14. и 15. 10. 1941:,,У сам сутон до се мрак са планинских врхова Јешевца, Вујна и Рудника спуштао у долину реке Грже стигосмо на врхове изнад Љуљака. Пред нама се указа страшан призор. Горела су села у Шумадији...Сутрадан рано ујутру кренули смо за Немцима. Ишли смо преко воћњака и шумарака северним падинама планине Јешевца, што даље од друма да би од Немаца сакрили своје присуство.'' 42)
Ни у једној од наведених верзија комунисти не нуде доказе о свом учешћу у борбама. Нико од њихових ,,првобораца'' не описује ток ових борби против Немаца као што то чине например Драган Сотировић и Звонко Вучковић. 43)Као и у краљевачком случају при евентуаном извођењу доказног поступка комунистима би се испречио проблем са жртвама. Наиме ни овде није погинуо ниједна партизан, док су четници изгубили 2 официра и велики број подофицира и војника. Испада да су комунисти заробили 2 тенка, убили 10 и ранили 26 Немаца, без иједног свог губитка...
Додуше тих дана око 15. 10. поред милановачког друма погинула су 2 партизана. Ево како погибију једног од њих, Владе Раичевића Уче описује Парезановић:
,,При повратку са извиђачког задатка другУча из Шења не знајући да су Немци заноћили у Враћевшници налетео је ноћу на њих са још једном другом и после краће борбе јуначки погинуо...Није успео ни да види чету ни да се упозна са њом. Управо на путу за чету је пао.'' 44)

 

[Ненад]

Један од немачких тенкова које су четници уништили на друму Крагујевац - Горњи Милановац, 15. октобра 1941. године

Самарџић користи следеће изворе:
26. Д Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гоа
27.С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 75-6
28.С.Филиповић, Браћа Филиповић у Горској Краљевој Гарди
29.С. Ћировић, Гружа у ченицима, 150
30. исто као и 26, 444
31. и 32. исто што и 29, 151,150
33Исто што и 26, 443-5
34. Изјава Слободана Ћировића аутору. Раденко је био Слободанов стриц
35.З. Вучковић, Сећања из рата
36. АНМК, ЧА, КО-IV-801
37. Исто што и 35, 132-7.Такође исто што и 27. 77-80
38.Србија у рату и револуцији 1941-45, 129-30
39. исто што и 35, 121-2
40. Б.Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији, 11
41. исто, 14
42. Т. парезановић, Партизанске ватре, 76-77
43. Овде Вучковић описује до детаља како је са белом заставом отишао у зграду основне школе и позвао Немце на предају у својој књизи. 60 година касније постављена је табла на којој пише да су партизани после дуже борбе савладали Немце, а са друге стране врата је биста непознатог ,,народног хероја.''
44. исто као 42, 117.

 

[Ненад]

КРАГУЈЕВАЧКА ТРАГЕДИЈА 21. 10. 1941.

У знак одмазде за губитке које су им четници нанели 14. и 15.10. Немци су стрељали велики број грађана. Према подацима музеја ,,21. октобар''у Крагујевцу, установе основане ради изучавања овог масакра грађана, број жртава је следећи.
У селу Маршић Немци су 19. 10. стрељали 103 особе, у селу Мечковац(данас Илићево) 75 особа и у селу Грошница 233 особе. Стрељање је преживело шесторо у Маршићу, троје у Мечковцу и 13 у Грошници(од ових 13 један је од последица рањавања преминуо сутрадан, тако да је укупан број жртава 234).
У Крагујевцу Немци су 20. 10. стрељали 66 особа из ,,комунистичко-јеврејске групе'' како су је називали и 53 особе из затвора(у овој групи је било талаца и предратних робијаша).
Највећи број грађана стрељан је 21. 10:2272. Овог дана стрељање је преживело 29 особа, што значи да је пред стрељачки строј изведена 2301 особа. Међу стрељанима је било 217 деце ђачког узраста(нису сви ишли у школу), од којих 60 ученика гимназије и 23 деце испод 15 година старости.
Дакле, према подацима музеја ,,21. октобар'' у Крагујевцу и 3 оближња села Немци су 19,20. и 21.10. стрељали 2803 особе. Музеј има име и основне податке. Бројка није сасвим поуздана, али одступања су минимална. 45)

Немци стрељају Србе 21. 10. 1941. у крагујевачким Шумарицама

Комунисти су створили мит о 7000 жртава крагујевачког октобра 1941. Ево примера ради једног њиховог извора:Према подацима који су прикупљени у Крагујевцу после рата цени се да је тога дана стрељано око 7000 људи. На губилиште у Шумарицама Немци су извели целе разреде ђака Крагујевачке гимназије и стрељали их заједно са њиховим професорима.'' 46)
У Крагујевцу као што смо видели нису сакупљени подаци о 7000 жртава, већ о 2803 жртве за 3 дана. Према незваничним проценама 7000 су укупни губици Крагујевца и околине у Другом светском рату с тим што су и комунисти почев од октобра 1944. стрељали приближно исти број грађана као и Немци три године раније. 47)
Градећи свој мит о крагујевачким жртвама комунисти су после рата побацали и поломили све крстове са гробова стрељаних заменивши их петокракама. Забранили су црквене обреде мада су их и Немци дозвољавали, упркос формалној забрани. По трагици се издваја судбина Сибинке Миљојчић чија се кућа налазила управо у Шумарицама. Приликом сакупљања талаца Немци су јој у кући убили сина Драгомира и мужа Петра. Сахранила их је пред кућним прагом-јер је немачка наредба била да се жртве сахрањују на месту погибије-и поставила крстаче. Комунисти су јој после рата силом уклонили крстаче и заменили их бетонском плочом са петокраком. Сибинка је вратила крстове а комунисти су их поново уклонили. Тако је водила борбу читавог живота. Када је преминула петокрака је дефинитивно заменила крстове. 48)
Ово нису једини гробови које су комунисти оскрнавили у Шумарицама. Овде се налази и централно гробље српске војске из 1914. и 1915. године. На јединој сачуваној фотографији гробља највећа бројка на крсту је 1344, а претпоставља се да ту има око 2500 гробова. 49)
Комунисти су све гробове поломили а гробље засадили густом шумом. Остало је неколико десетина камених крстова из ранијег периода.(Уочи Другог светског рата дрвени крстови на овом гробљу требало је да се замене каменим као што је то учињено на Зејтинлику). Тако су после рата комунисти у Крагујевцу оскрнавили преко 5000 гробова. Пошто су и све њихове жртве без гроба то је близу 8000 необележених гробова. 50)
http://img01.imagefra.me/img/img01/2/10/20/zoricaialeksa/f_26m_a3d8af8.jpg
Крстови на гробљу у Шумарицама.
Комунисти су их уништили после рата.

 

[Ненад]

У немачком саопштењу од 22.10. говори се о 2300 стрељаних у знак одмазде за 10 погинулих и 26 рањених немачких војника(100 за погинулог, 50 за рањеног). Међутим Немци нису дали образложење за стрељање грађана 19. и 20. 10. у ствари они су у крагујевачком случају премашили одмазду стотину за једног, док су у другим граовима стрељали испод ове пропорције. Зашто је Крагујевац о изузетак види се из извештаја немачког крајскоманданта Бишофсхаузена: ,,Ни један окупатор не трпи побуне а Србија је почела да се буни. И он мора да је умири. морао је овде у Крагујевцу, јер како дише Крагујевац дише Шумадија. А како Шумадија тако цела Србија.''51)
Љотићевски извори међутим кажу да су Немце у борбама код Љуљака ликвидирали партизани, унаказивши том приликом немачке лешеве:,,Ископали су им очи; исекли полне органе па им ставили у уста; посекли им трупове, па доњи део поставили са ногама раскреченим у вис имитирајући тиме Хитлерово V-викторија.'' 52)
Који су докази за ову тврдњу? Боривоје Карапанџић, водећи љотићевски историчар пише да му је о томе причао пуковник Пантић,члан Дражине делегације на преговорима са Немцима 11.11.1941. Немци су наводно Дражи показали фотографије лешева својих унакажених војника, рекавши му:,,Ми имамо сигурна обавештења да су у тој борби учестововали и ваши људи под командом мајора Палошевића.''Борба је вођена, рекли су наводно Немци ,,8 октобра код села Љуљака.'' 53)
Сем омашке у датуму Карапанџића демантују још неке чињенице. Прво у немачком записнику са састанка у Дивцима уопште се не помиње оно што је Карапанџићу наводно причао пуковник Пантић. 54) Друго, као што смо видели комунисти нису учествовали у борбама од 14.-16. 10. на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Треће нико није могао прићи немачким лешевима; Немци су своје погинуле одмах стављали у камионе. 55) Четврто, нико од четника учесника борби, као и присутних на састанку у Дивцима не помиње случај са унакаженим немачким лешевима.
Љотићевцима је дакле овај случај потребан како би скренули пажњу са своје улоге приликом стрељања 21. 10. у Шумарицама. Цео Крагујевац их је видео како скупљају таоце и потом учествују у бирању грађана за стрељање. Љотићевци заправо тврде да су многе спасили стрељања 56) а после рата су често објављивали сведочења тих спашених људи. У овоме има истине: љотићевци су заиста извлачили грађане испред митраљеских цеви. Према Марисаву Петровићу, команданту љотићевске јединице о којој је овде реч на тај начин је изведено чак 1300 људи. Комунисти тврде да је Петровић издвајао ,,оне који су имали легитимације крајскомандантуре, припанике Љотићевог покрета и оних занимања која су Немцима била неопходна(лекари, апотекари, техничари итд.). 57) Међутим према подацима Музеја ,,21. октобар'' Петровић је ипак највише издвајао ђаке иначе би они страдали још више. За замену једних другима понекад је одлучивао тако мали детаљ, попут дуге косе. Ево како је то описивао у својим сећањима Марисав Петровић: ,,На моје зачуђено питање: ,,Зашто молим вас?'' Словенац ми објасни зар не видим даима дугачку косу-како он рече-,,комунистичку фризуру'' и да је свакако скојевац-а ја да не бих губио време нисам реаговао на речи тумача Словенца сећајући се мисли друга Председника(Д.Љотића): ,,Ко све брани све изгуби...'' те спашавах друге млађе ђаке.''58)
Али љотићевци не кажу да су уместо ових људи Немци стрељали друге тако да се уствари не може говорити о спашавању. О спашавању би могло бити речи само да је смањена планирана бројка. Овако Немци су стрељали онолико грађана колико су планирали, па још и више. Љотићевски допринос састоји се у томе што је стрељано мање ђака а више старијих особа. Љотићевској верзији донекле у прилог иде немачки плакат лепљен по Крагујевцу 22. 10. чији текст гласи:,,Кукавички и подмукли напади у току прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло 10 а рањено 26 немачких војника морали су бити кажњени. Због тога је зас сваког погинулог немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 становника, и то пре свега комуниста, бандита и њихових помагача, укупно 2300. Убудуће ће се за сваки сличан случај, па била то само саботажа поступити са истом строгошћу.'' 59)
У својој пропаганди Немци су за немире у Србији оптуживали комунисте, а врло често и Јевреје. С једне стране то је било у складу са њиховом нацистичком идеологијом. С друге сматрали су да ће Срби радије чути оптужбе против странаца, него против своје војске. Тако је настал разлика између немачких јавних и интерних докумената: у другима се чешће помиње име Драже Михаиловића и његових банди.
Када је о љотићевцима реч, они су једно писали тих ратних дана, а друго после рата. Ево цитата из њиховог листа ,,Наша борба'' од 16. 11. 1941. године: ,,Крагујевац и цела околина изгледају другачије од његова изгледа пре неких двадесетину дана. После свега што се догодило настала је промена прилика. Никада навала пријава за радну службу или Љотићеве одреде није била већа него ових дана. Сам београд вапи за Страхињом Јањићем. Он има наредника и помоћника Васу који удара 25 или 50 батина насред пијаце, свакој шуши по заслузи. Када Београд буде завео тај систем онда ће оздравити не само он него и цео српски народ.'' 60)
Самарџић овде користи следеће изворе:
45. Музеј ,,21. октобар''у Крагујевцу
46. Србија у рату и револуцији 1941-45,130
47.Специјално издање Погледа из 1990.:комунистички злочини 1944-45: 150 000 незнаних гробова
48. Погледи, 10.10.1994.
49. Погледи, 1.10.1998.
50. октобарско издање Погледа, до 2002 обновљен је мањи део војничког гробља који је остао после комунистичких разарања
51.С. Ћировић, Гружа у четницима, 200
52 и 53.Б.Карапанџић, истина о Крагујевачкој трагедији 21.10.1941. ,16,37-8
54. Зборник докумената, том 14, књига 1 871-8
55. Изјава наредника Милуна Миловановића из Бара, учесника борбе, аутору, из књге разговора са равногорцима која је у припреми
56.исто као 52 и 53, 58
57 исто као 52, 53 и 56, 93 према књизи Венцеслава Глишића Терор и злочин нацистичке Немачке у Србији 1941-44
58 и 59 исто као 52, 53,56,57 132
60. Д.Сотировић и Б.Јовановић, Србија и Равна Гора, 451

 

[Ненад]

Концентрација комуниста у Ужицу(или како је настала ,,Ужичка република'')


Ужице је било једино веће место у Србији из којег су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. године. Разлог је био тај, што се налазило на рубу немачке окупационе зоне, па је зато било најугроженије од устаничке акције. Немци су желели да предају власт бану Дринске бановине Михаилу Трифуновићу (који се ту повукао из Сарајева) и команданту Дринског жандармеријског пука, снаге 300 људи, потпуковнику Драгутину Редићу, али они изјављују како су немоћни да одрже ред и безбедност.
Сем комуниста, град су у то време угрожавале и муслиманске банде са југа. Против њих су се на Златибору борили, удруженим снагама, Дражин Златиборски четнички одред потпуковника Андрије Јевремовића и Пећанчев Јаворски четнички одред Боже Јаворца. У саставу Јаворског одреда налазиле су се и Пећанчеве војводе Радомир Ђекић и Ђура Смедеревац. Трифуновић и Редић предложили су Немцима да се град преда најближем Пећанчевом одреду. Пошто се немачки командант сложио са овим, потпуковник Редић је послао изасланика на Златибор, који је потпуковнику Јевремовићу и војводи Ђекићу саопштио намере Немаца. Том приликом, 19. септембра 1941, позив за преузимање Ужица упућен је и Дражином Златиборском, и Пећанчевом Јаворском одреду. Потпуковник Јевремовић одбио је понуду, с образложењем да би у том случају Златибор остао незаштићен од муслиманских упада. Тако је решено да се Ужице преда војводи Радомиру Ђекићу, а да се градска жандармерија ојача Јаворским четничким одредом. У присуству бана Трифуновића, војвода Ђекић је преузео управу града, по одласку последњих немачких војника, у четири сата поподне 21. септембра. 1)

Ужице 21.9.1941. у 4 поподне. Грађани поздрављају одлазак Немаца и долазак Пећанчевих четника(нису били под дражином командом-моја примедба). У средини, са белим пешкиром је војвода Ђекић(касније прешао код Драже-моја примедба).

Непосредно по одласку Немаца, председник Ужичког четничког удружења, учитељ Ђорђе Новаковић, предаје својих 100 четника мајору Манојлу Кораћу, који од њих формира Златиборско-ужички четнички одред. (Учитеља, тј. школског надзорника, Ђорђа Новаковића, Немци су стрељали 26. децембра 1942. у Јајинцима, као припадника Дражиног покрета, док су Манојла Кораћа дан раније одвели у заробљеништво.) То је била једина Дражина снага у граду. Такође истога дана, 21. септембра поподне, потпуковник Андрија Јевремовић силази са Златибора и упозорава бана Трифуновића, потпуковника Редића и друге виђеније грађане, да ће партизани напасти град, те да треба предузети одбрамбене мере. Добија одговор да не треба започињати борбу и проливати братску крв, после чега се враћа на Златибор.
Међутим, већ следећег јутра ови исти људи доносе одлуку да град треба бранити, постављајући потпуковника Сретена Страњаковића за команданта одбране. Он је под својом командом имао 500 људи (150 Пећанчевих четника, 100 Дражиних, чета жандармерије и полиција), што је сматрао недовољним. Зато је тражио да се изврши мобилизација и попуњавање јединица до 1.200 бораца.
Али, одзив на мобилизацију је био слаб, јер у народу није постојало расположење за борбу против партизана. У једној жандармеријској јединици чак долази до побуне, после чега се она делом распушта. Тако се поново одустаје од идеје одбране и бан Трифуновић сазива нову конференцију угледних грађана.
Главну реч на конференцији водили су прота Витомир Видаковић (чији су синови били у партизанима), директор гимназије Живојин Радуловачки, директор учитељске школе Иван Матовић и шеф пореске управе Пишчевић (чија су два сина такође била у партизанима). Ова четворица намећу одлуку да се не пролива братска крв, да се град преда без борбе и ''да видимо шта и ова наша деца хоће''.
Тако, у току наредна два дана, све националне снаге напуштају град. Остају само Трифуновић и Редић, са делом жандарма, да сачекају партизане.
Партизанске јединице, бројне свега 216 људи, спуштају се у Ужице 24. септембра у четири часа поподне. Одмах хапсе Трифуновића, Редића, жандарме и виђеније грађане. Стрељају начелника Ужичког среза Јована Алексића и још неке чиновнике, плене 60 милиона динара из филијале Народне банке, преузимају фабрику оружја, постављају нову општинску управу, а вођа женске омладине, Вита Гутман, у хотелу ''Палас'' формира Клуб слободне љубави. Сутрадан, 25. септембра, командант Ужичког партизанског одреда, учитељ Душан Јерковић, на збору грађана чита наредбу број 1:
''Грађанство од овога момената сматра се мобилисаним и за неодазивање позиву Штаба одговараће пред ратним законима''.
Пет дана касније, Јерковић издаје наредбу о мобилизацији мушкараца старости од 18 до 40 година. Најзад, 1. октобра, он издаје следећи проглас:
''Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља''.
Ускоро у град долазе све комунистичке структуре, чиме борба против ''издајника народа'' добија нови замах. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. 2)
Ужичани су тако видели ,,шта и ова наша деца хоће'' али било је касно. Батаљон Немаца у повлачењу из Ужица задржао се 22. 9. у Пожеги. Сазнавши да се у селу Горобиљу налазе партизани немачки командант је послао камион војника да их нападне. Партизани су у заседи код ариљског моста убили 3 и ранили 18 немачких војника. Немајући времена за извршење одмазде немачки командант наређује даље повлачење према Чачку. У току ноћи немачку колону напада Пожешки четнички одред капетана Милоша Глишића северно од друма Пожега-Кабларска клисура. сутрадан 23.9. у самој клисури Немце су напали Драгачевски четнички одред и Бакионичка чета Пожешког одреда. Уз губитке Немци истог дана стижу у Чачак.
Одмах по немачком повлачењу капетан Глишић је са једном четом ушао у Пожегу и успоставио четничку управу. Затим је у Горобиље послао двојицу преговарача, адвоката Ацу Дрндаревића и свештеника Спиру Остојића. Партизани су их међутим ухапсили позвавши и самог Глишића на ,,преговоре.'' Тако је ухапшен и Глишић а Горобиљска партизанска чета са робијашем Стеваном Чолаковићем на челу у 11 сати увече преузима управу над Пожегом. У то време главнина четничких снага окупљала се у овчарско-кабларској клисури после борбе са Немцима.
Сазнавши за Глишићево хапшење Дража је преко свог опуномоћеника у партизанском Врховном штабу, капетана Милорада Митића захтевао његово пуштање. Глишић је пуштен 1. 10. Сутрадан је за команданта Пожешког четничког одреда постављен капетан Вучко Игњатовић док је капетану Глишићу додељено место начелника штаба.
Капетан Игњатовић је спадао у ред оних који су сматрали да одмах треба рашчистити са комунистима. У самој пожеги он им је вратио мило за драго већ 4.10. У борби од 11 сати увече до 5 ујутру разбио је Горобиљску партизанску чету и вратио Пожегу. После 2 дана комунисти су послали ужички партизански одред који је капетан Игњатовић разбио у селу Горобиљу. 3)
Спор је решен тако што су комунисти узели Ужице, док је четницима остала Пожега мада је у оба места формално подељена власт, по споразуму од 19. 9.
Самарџић користи следеће изворе:
1. 2. и 3. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга ,90-2,19-24 и 93-4

 

[Ненад]

60. ГОДИНА ОД ПОЧЕТКА ГРАћАНСКОГ РАТА У СРБИЈИ

Комунистичка велеиздаја

На "велики" јубилеј с краја прошле године (2. новембар), у јавности се није осврнуо дословце нико. Ево како је почела несрећа која још траје...

ПИШЕ: Милослав Самарџић

Питање кривице за избијање грађанског рата у литератури се обично своди на питање ко је први напао, што је погрешно. Кривица за избијање грађанског рата лежи на комунистима, и то од оног часа када су почели да оснивају своје паравојне формације. Да су желели да се боре за слободу, као што су говорили, требало је само да се пријаве у војску. Ако не би били задовољни стратегијом и тактиком надлежне војне команде, стајало им је на расположењу право жалбе, у виду тражења рапорта код официра, и ништа више. Надлежни органи - војна команда, влада и краљ - можда би њихове захтеве уважили, а можда не. Да нека политичка партија у ратном стању оснива своју војску, то је акт издаје, а да ту војску ставља под команду једне стране државе (у овом случају Совјетског Савеза), то је акт велеиздаје. Комунисти су учинили управо то. Још јуна месеца, они су знали да делови војске настављају борбу. Али, уместо да стану под њихову команду, комунисти позивају на "одлучну борбу" против њих.1) Комунисти су започели грађански рат још овим прогласом: када ће "куцнути час" да војску нападну и оружјем, да би освојили власт у земљи, уз помоћ Совјетског Савеза, то је било само питање времена. Најзад, они и сами кажу да им је циљ био револуција, тј. насилна промена власти. Да би тај циљ остварили, морали су да нападну војску, па је отуда контрадикторна теза њихове историје како је војска изазвала грађански рат.
Мада комунистичке архиве још нису отворене, на основу доступних докумената може се извести закључак да је напад партизана на четнике октобра 1941. године дошао по наређењу Стаљина и Коминтерне. Стаљин је у то време спремао дипломатску офанзиву против Западних савезника, тражећи право на окупацију Источне Европе у накнаду за борбу против Хитлера. Понадао се да је главна опасност на Источном фронту прошла, пошто је 10. октобра невреме успорило, а десетак дана потом и зауставило, немачку офанзиву на Москву звану "Тајфун". Зато му је напад комуниста на четнике одговарао као метод притиска у преговорима са британском владом.2) Грађанским ратом у Србији руководио је лично генерални секретар Коминтерне, Георги Димитров, који је тада боравио у Ужицу. У комунистичкој хијерархији, Димитров је био Титов наредбодавац.3)

УБИСТВО ГЕНЕРАЛА ПУТНИКОВИЋА
Комунисти су се тешко уздржавали од општег похода на "класне непријатеље", па су стално изазивали инциденте. Први већи сукоби избили су крајем септембра у Косјерићу. Капетан Момчило Петровић, командант Црногорског четничког одреда, претворио је ово место у једну од равногорских база. Када је једног дана, између 25. и 28. септембра, Црногорски четнички одред боравио у околним селима, ради ширења организације, комунисти су ушли у Косјерић и почели да хапсе равногорске присталице. Тако су започете вишедневне борбе, које су окончане заробљавањем око 200 партизана. У исто време, на другом крају Србије, у селу Бистрица код Пожаревца, комунисти нападају и заробљавају Крепољински четнички одред. Команданта одреда, капетана Павла Илића, потом су убили у Петровцу на Млави.4) Недуго потом, 11. октобра, комунисти на Руднику заробљавају и убијају генерала Путниковића, поверљивог курира на релацији Београд-Равна Гора. Wегов унакажен леш оставили су на друму. За овај случај везан је један од карактеристичних примера фалсификовања историје. Правдајући Путниковићево убиство, комунисти су после рата у Војноисторијски архив у Београду ставили документ у коме стоји:
"Председник страгарске општине изјавио је да је генерал Путниковић пре поласка из Београда био у главном четничком штабу као и код шефа Гестапоа у Београду г. Крауса и да је том приликом насамо имао с њим разговор у његовој канцеларији".
А све ово председник села Страгари сазнао је пре него што је генерал Путниковић возом стигао од Београда до Рудника.5) У селу Влакча код Тополе, око 10. октобра, комунисти заробљавају четничког курира, потпоручника Вучка Вучковића. Он је на Равну Гору носио писмо са негативним ставом команданата Рудничког и Лепеничког четничког одреда, капетана Прокопија Гачића и Александра Милошевића, по питању даље сарадње са комунистима. Ово писмо комунисти користе као повод за изазивање нових сукоба, посебно са Рудничким и Лепеничким одредом. Прилика им се указала већ 12. октобра, када је капетан Александар Милошевић у свом родном селу, Саранову, окупио око 1.000 људи. Прва партизанска група која је дошла на збор понашала се као да је "сарадња" у најбољем реду. Али, док је збор трајао, већа група партизана прилази у стрељачким стројевима, са одшрафљеним бомбама и упереним пушкама, захтевајући да официри пођу са њима. Да би се избегло крвопролиће, официри су пошли, изнудивши претходно од комуниста, да сав народ чује, "часну српску реч" да им се ништа неће десити. Капетан Миливоје Обрадовић, један од учесника скупа, описује шта се потом дешавало:
"Тек што смо прешли преко плота, на нас се сјури партизанска маса, вичући: "Доле оружје, мајку вам вашу издајничку, бандитску, петоколонашку". За трен ока нас разоружаше и поведоше ка једној другој кући на пет стотинак метара од оне на коју су нам први пут указивали. У кући затекосмо људство наших заседа. Приближавајући се нашим заседама, снабдевени уговореним знацима распознавања, они су лако разоружали наше заседе, да би после тога отпочели са опкољавањем нашега скупа. С претњом да ће нас побити и са истргнутим камама, повезали су нас све. Један Циганин наметну Гачићу лисице на руке уз асистенцију две девојке и њихове најпогрдније изразе и грдње..."6)

ОСИПАЊЕ ПАРТИЗАНСКИХ РЕДОВА
Такође благодарећи "сарадњи", комунисти 11. октобра на превару заробљавају и Левачки четнички одред поручника Марка Музикравића. Два дана потом, 13. октобра, они нападају и разоружавају четнике у Белошевцу код Тополе, а 14. октобра заробљавају и четничку команду Лознице (потпуковника Јована Марјановића, команданта, поручника Николу Гордића, заменика команданта, и поручника Михаила Маринковића, судију Окружног суда у Лозници). Лозничка четничка команда је на превару ухапшена у Крупњу, где се повукла пред надирућим Немцима. Тек када је јеромонах Георгије Бојић Џиџа са 32 бомбаша упао у комунистичку команду Крупња, четници су пуштени. Али, већ 20. октобра, комунисти нападају и преотимају од четника рударски градић Зајачу.7) После овог низа инцидената, Дража око 20. октобра сазива конференцију команданата у Брајићима, на којој позива све одреде "да буду на опрези у односу на партизане". Дражино тумачење ситуације било је следеће:
"Сарадња са комунистима из дана у дан постаје све неискренија: свађе између четничких и партизанских команданата су свакодневна појава: све чешће избијају сукоби и у командама места и општинама око административних послова, јер комунисти траже уништавање архива и свих докумената по општинама, а затим завођење народноослободилачких одбора. КПЈ бива све нервознија, јер се партизански редови све јаче осипају у сарадњи са четницима и људство свакодневно пребегава четницима на основу споразума од 19. септембра. Пошто комунисти осећају своју слабост у народу, то измишљају неспоразуме како би имали разлога за сукобе са четницима. Та непријатељства форсирају њихови шефови, пошто су увидели да је народ почео да прозире њихове партијске циљеве. Wихове борбе против Немаца су одмах почеле да се све више смањују и свеле се на најнужније акције, које имају за циљ да одрже маску како се боре против Немаца..."8)
Одмах по повратку са последњег састанка са Дражом, 27. октобра, Тито повлачи са опсаде Краљева свој Драгачевски батаљон. Ову јединицу одводи према Ужицу, а такође појачава и партизанску посаду у :ачку. Биле су то последње припреме уочи изазивања грађанског рата. Тренутак је за комунисте био повољан, јер се четничка главнина налазила на фронту против Немаца, на коме се борио још само симболичан број партизана. Комунисти су имали још један разлог за журбу: хтели су да изведу напад пре него што четницима стигне прва најављена енглеска пошиљка оружја. За ту прилику био је уређен аеродром у Пожеги.9) Због тога Тито није чекао своје јединице из Црне Горе, које је позивао још од 3. октобра (Дража је 9. новембра позвао у помоћ Дангићеве четнике:10) нису дошли ни једни ни други).
Комунистима је остало још само да реше питање повода, што су учинили 29. октобра. Тога дана, наоко случајно, међу четнике Рибашевинског одреда, у село Каран изнад Ужица, стигао је један камион партизана. Међу овим партизанима налазио се и један четник, који је дезертирао из Рибашевинског четничког одреда када је требао бити кажњен због неког преступа. Видевши пребеглицу, четници су тражили од партизана да га врате како би био кажњен, позивајући се притом на важећи споразум о сарадњи. Партизани су ово одбили па се изродила свађа. Користећи гужву, а по унапред смишљеном плану, Ужички партизански одред неопажено се примакао Карану и напао Рибашевински четнички одред. Изненађени четници се под борбом повлаче на Црнокосу, тражећи помоћ од Пожешког четничког одреда капетана Вучка Игњатовића. Истовремено, поручник Стојко Филиповић, заменик команданта Рибашевинског четничког одреда (у одсуству команданта, капетана Милоша Новаковића) обавештава Равну Гору о партизанском нападу. Касно увече 30. октобра капетан Игњатовић шаље у помоћ поручнику Филиповићу једну своју чету. Ојачан Рибашевински четнички одред одмах покушава да поврати изгубљено село, али без успеха.11)
Тако је почео грађански рат у Србији.

 

[Ненад]

ОТКРИВАЊЕ ЧЕТНИЧКОГ ПЛАНА
После неуспелог покушаја да поврати село Каран, поручник Филиповић је 31. октобра затражио додатно појачање од капетана Игњатовића. Овај је, међутим, још при слању своје прве чете, 29. октобра, решио да на комунистички напад на Каран одговори противнападом на њихов главни штаб у Ужицу. Начинио је план о једновременом нападу на Ужице са све четири стране и отишао на Равну Гору по одобрење. Према сведочењу капетана Милорада Митића потпуковнику Сергију Живановићу, писцу књиге "Трећи српски устанак", у Дражином одсуству Игњатовићев план одобрава Драгиша Васић, а Дража је потом дао сагласност.12) Али, тешко је веровати да Васић није телефоном консултовао Дражу пре него што је одобрио Игњатовићев план. Ово тим пре, јер у Игњатовићевој заповести за напад на Ужице пише да се заповест издаје "на основи наређења команданта четничких одреда југословенске војске"13), тј. пуковника Драже Михаиловића.
План капетана Вучка Игњатовића састојао се у следећем:
- са севера напада Рибашевински четнички одред, снаге 400 људи
- са истока напада Пожешки четнички одред, снаге 1.600 људи
- са југа, из правца :ајетине, напада Златиборски четнички одред (без једног дела) потпуковника Андрије Јевремовића, снаге 700 људи
- са запада, из правца Кремне, нападају три сеоске чете (из села Кремна, Мокра Гора и шљивовица) из састава Златиборског четничког одреда, снаге 250 људи.
Дакле, план је предвиђао ангажовање укупно 2.950 четника, искључиво из јединица које су се налазиле у непосредној близини Ужица.
Координацијом плана руководио је капетан Милорад Митић из четничке команде Ужица. Митић је 30. октобра позвао у Ужице потпуковнике Андрију Јевремовића и Сретена Страњаковића и саопштио им детаље. Следећег дана, такође у четничкој команди Ужица, Митић позива на састанак потпуковника Сретена Страњаковића, мајоре Манојла Кораћа и Сретена Рогића, поручника Десимира Рогића, потпоручника Светислава Никачевића, као и писаре Станишу Дебељевића и Вељка Мијушковића. Саопштава им "да има да се 2. новембра у 4 часа ујутру изврши напад на Ужице, исто заузме и партизански штаб ликвидира. До 1. новембра увече, извршити све припреме и одреди да у току ноћи приђу што ближе Ужицу ради извршења задатка". Али, комунисти су сазнали за овај план још претходне ноћи. Потпуковнику Сергију Живановићу, капетан Милорад Митић није желео да каже како су комунисти открили тајну, већ је рекао само ово: "Једна особа у једној кући у Ужицу у току ноћи 30-31. октобра поверила (се) домаћинима и не сумњајући да су они симпатизери партизана".14) :им су сазнали за четнички план, комунисти предузимају противмере. Најпре у Ужице довлаче још једну јединицу, Ибарску партизанску чету. Истог дана, 31. октобра, хапсе потпуковнике Андрију Јевремовића и Радоја Панића. Без ове двојице високих официра, а не знајући шта је са њима, Златиборски четнички одред није ни кренуо на полазне положаје. Кренула је само група потпуковника :еде Захарића, али је партизани предвече 1. новембра нападају у маршевском поретку, код Биоске, и враћају натраг.
Не знајући да је план за напад на комунистички главни штаб откривен, поручник Стојко Филиповић 1. новембра силази у Ужице, где и он бива ухапшен. Wегови четници ипак сазнају за хапшење, као и за план, па команду над Рибашевинским одредом преузима наредник Недељко Вукић и одмах креће према Ужицу. Око 16 часова његови четници потискују Драгачевски партизански батаљон из Карана, али како овоме долазе у помоћ делови Ужичког партизанског одреда, Рибашевински четнички одред је принуђен на повлачење у Рибашевину.
Тако су комунисти онемогућили напад са три стране. Остала им је само једна, пожешка, на коју у ноћи између 1. и 2. новембра упућују све своје снаге.

ЗАПОВЕСТ КАПЕТАНА ИГЊАТОВИЋА
Капетан Вучко Игњатовић, рачунајући и на Златиборски и на Рибашевински одред, то јест да ће напад уследити са све четири стране, као што је и планирано, 1. новембра у 17 часова издаје заповест за напад на Ужице у зору следећег дана. У овој својој заповести, капетан Игњатовић поред осталог каже:
"...У другу врсту тих јединица, у тако зване партизанске или народно ослободилачке одреде ступили су они људи који су под видом борбе против окупатора тежили да прикривено спроведу у дело своја политичка начела и пре него што се борба са непријатељем оконча. Ти људи искупили су се под заставу на коју је прикачена црвена петокрака звезда а краљевске југословенске кокарде заменили су црвеним петокракама на својим капама. Ти људи у својим говорима и својој штампи никада нису хтели нити су поменули име нашег Краља и наше Отаџбине. У свим борбама вршеним досад против непријатеља они су напуштали положаје или су пак чекали да четници сврше посао са непријатељем па потом да, како то они кажу, ослободе варош и успоставе своје власти. Да не наводимо разне случајеве у осталим крајевима наше земље. Довољно је да се ви сами сетите случаја Ужица, Пожеге, Ивањице, Чачка и Горњег Милановца. У сва ова места најпре су свуда ушли четници а потом се сами повукли пред најездом партизанских одреда, све у жељи да се не пролива братска крв.
...Они су јавно говорили да Пожегу морају по сваку цену заузети. У Ужицу пак у масама су хапсили наше људе и ноћу их изводили из затвора да се више никада и нигде не појаве. Најзад су почели да иступају у отворену борбу против нас. Синоћ су напали наше одреде у Карану и Рибашевини али су били одбијени.
И поред све добре воље за сарадњом овакав рад, чије су намере јасне, не може се даље трпети. Ми не можемо даље трпети како нестају један по један српски живот у борби за политичку власт коју желе да узму неколико људи. У циљу спровођења закљученог споразума и ради заштите наших људи у Ужицу, на основу наређења команданта четничких одреда југословенске војске, пожешки одред у заједници са златиборским, рожачким и ужичким одредом ући ће у Ужице..."15)
Као што смо видели, на основу сећања капетана Митића Пожешки одред је имао 1.600 људи. До ове бројке капетан Митић је вероватно дошао збрајајући наоружано и ненаоружано људство. Међутим, у цитираној заповести, капетан Игњатовић детаљно набраја наоружано људство у свим својим јединицама. Пожешки одред је имао тачно 452 наоружаних четника, а Ужички одред Манојла Кораћа, који је овом приликом ушао у састав Пожешког одреда, имао је 26 наоружаних четника. Свеукупно, ови четници су имали 444 пушке и седам пушкомитраљеза.

НЕУСПЕШАН НАПАД НА УЖИЦЕ
Тако, у напад на комунисте у Ужицу, у зору 2. новембра 1941, кренуо је свега 451 четник. Ову бројку потврђује и један послератни интервју Ј. Б. Тита. Наиме, у овом интервјуу Тито је рекао: "Знајући тачне покрете четника у правцу Ужица, наредили смо нашим трупама да изврше противнапад 2. новембра у 4 часа ујутру. На осам км од Ужица, наши одреди наишли су на осамсто четника..."16) Дакле, логичније је да комунистички вођа упола повећа, него да упола смањи број својих непријатеља.
Бројно стање комуниста са којима се сударио Пожешки четнички одред било је вишеструко веће: износило је вероватно око 2.500 људи.
У 3 часа и 30 минута, по кишном времену, тог другог новембра, Драгачевски партизански батаљон изненадио је леву нападну колону Пожешког четничког одреда, на пола пута између Горјана и Севојна. Ова колона, у којој се налазио 121 четник, разбијена је и повукла се у Пожегу.
Средња нападна колона имала је више среће. После оштре борбе она разбија предње партизанске делове и долази до Пољопривредне школе у Севојну. Због слабости на левом крилу, у борбу се увлачи и одредска резерва, која око 10 часова стиже до Окружног расадника у Ужицу. Међутим, партизани тада возом и камионима довозе појачање у Севојно, па се средња нападна колона повлачи.
Десна нападна колона у четири часа ујутру заузима Трешњицу, надомак Ужица. Повлачење партизана омогућава Рибашевинском четничком одреду да поново ступи у борбу. Овај одред заузима Каран, али бива поражен током даљег наступања, на положају В. Метаљка. Пошто је Рибашевински четнички одред одступио, партизани све снаге са тог правца усмеравају на десну нападну колону Пожешког четничког одреда. У међувремену, ова колона је под борбом дошла до на три километра од Ужица. Али, око 11 часова, партизани предузимају противнапад и десна нападна колона се повлачи на Трешњицу. Око 12 часова капетан Игњатовић, због јаког партизанског притиска и недостатка муниције, наређује повлачење у правцу Пожеге. Губици четника били су око 40 мртвих, рањених и заробљених. Погинуле су сељаци, следећег дана, сахранили поред пута на Трешњици.
Око 10 часова 3. новембра, када се подигла пожешка магла, започео је партизански напад на Пожегу. Партизани су нападали са Ужичким одредом, снаге око 1.500 бораца, и Драгачевским батаљоном, снаге око 900 бораца. Борба за Пожегу била је жестока и крвава. Уз велике губитке, око 12 часова партизанска средња колона прелази реку Скрапеж, између ужичког и ариљског моста, док истовремено, између ариљског и железничког моста, реку прелази и Драгачевски батаљон, који је чинио партизанску јужну колону. Овом приликом погинуо је Богдан Капелан, командант Драгачевског партизанског батаљона. Капетан Игњатовић уводи резерву, али без успеха, због чега наређује извлачење из борбе. У овој борби погинуло је око 25, а рањено око 50 четника. Партизани су скупо платили победу. Међу рањеницима нашао се и њихов високи функционер Сретен ?ујовић "Црни", члан Главног штаба за Србију. Рањен је и командант Ужичког партизанског одреда Душан Јерковић, као и командант средње нападне колоне, бивши поручник Слободан Секулић.17)

 

[Ненад]

НЕСПРЕМНОСТ ЗА ГРАћАНСКИ РАТ
Другог и 3. новембра 1941. године одиграле су се прве велике битке у грађанском рату, које су комунисти решили у своју корист. Један од разлога таквог исхода лежао је у несрећној околности што су комунисти открили четнички план напада. Други разлог био је несразмера у расположивој муницији, јер су комунисти држали фабрику муниције, док су четници своје залихе давно утрошили у борбама против Немаца, па су сада бројали сваки метак. Ипак, порази код Ужица и Пожеге дошли су пре свега због неспремности четника за грађански рат. Тих дана сукобили су се одлучни против неодлучних, спремни против неспремних. :етници, нарочито официри, спремани су за борбу против агресора, а изненада им је наметнута сасвим другачија борба, у коју су улазили тешка срца. :итава комунистичка филозофија, као и сама њихова егзистенција, обрнуто, везани су искључиво за борбу против "унутрашњег непријатеља". Годинама дојени мржњом против "носилаца старог поретка", они су сада фанатично кренули у борбу, не обазирући се на губитке.
Тако се десило да су четнички официри, као и велики број војника, гинули у борбама против Немаца, док је први комунистички командант, Богдан Капелан, погинуо тек у борби против четника. штавише, када је започела "класна борба", крв проливају и највиши функционери Комунистичке партије.
Бројни примери потврђују да је неодлучност четника у овој првој фази грађанског рата учинила своје. Тако, капетан Драгослав Рачић, један од најистакнутијих четничких команданата, пропушта да зада одлучујући ударац комунистима већ 4. новембра. На положају северно изнад Ужица, где је са својим Церским одредом доспео повлачећи се испред немачке 342. дивизије, он тога дана добија наређење да с бока нападне на слабо брањено Ужице. Рачић је поред себе имао на располагању још два четничка одреда, Црногорски и Рибашевински, тј. свеукупно преко 3.000 четника. Али, уместо да изврши наређење, он прихвата преговоре са комунистима, не увиђајући да они само купују време на рачун његове колебљивости.18) После тродневних преговора, када су комунисти већ прегруписали снаге, Рачићеве јединице ступају у борбу, али неуспешно, јер у њима није било оне жестине са којом су се претходних месеци носиле против неупоредиво јачих немачких трупа. Комунистичка верзија почетка грађанског рата мање-више прати оптужбу против генерала Михаиловића на стаљинистичком процесу у Београду 1946. године:
"Извршавајући Михаиловићево наређење сви његови одреди у Србији напустили су фронтове према Немцима, отварајући слободан пут немачким снагама за продор на ослобођену територију, и прешли су у општи напад на партизане, и то: у ноћи између 1. и 2. новембра четници под командом Глишића и Игњатовића напали су на Ужице на положајима Трешњица (свега неколико километара удаљено од Ужица) и после тешке борбе били су разбијени, а под контранападом партизана избачени из Пожеге..."19)
Комунистички историчари су, ипак, морали понешто да измене ову верзију. Код њих се не може наћи тврдња да су "сви" четнички одреди напустили борбу против Немаца због "општег напада" на партизане, јер се тако нешто не може доказати чак ни њиховим "научним" методима. У ствари, они знају да ни један четнички одред то није учинио, већ да су фронт против Немаца напуштали партизани, што се лако да утврдити прегледом распореда снага 1. новембра.
Комунисти су објавили најважнија заробљена четничка документа из овог периода, из којих се види да су се у близини Ужица тога дана налазили само локални одреди (Златиборски, Ужички, Пожешки и Рибашевински). Код партизана ствар је стајала другачије, што потврђује и један њихов документ. Реч је о директиви Јосипа Броза Тита Миловану ћиласу за припрему напада на Колашин, од 3. маја 1942. године. "Ја сматрам Колашин случајем као што је била и Ужичка Пожега", пише Тито, образлажући то следећим речима: "Нека вам при томе служи за пример наш ударац на Ужичку Пожегу где смо сконцентрисали најбоље јединице наше партизанске војске без обзира на то што смо неке јединице довлачили из прилично велике даљине".20)
Разуме се, није реч само о нападу на Пожегу, већ и припремама за започињање грађанског рата.

НАПОМЕНЕ:
1. Зборник, том И, књига 2,13.
2. Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 35.
3. Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 27-29, 781. Опширније о боравку Димитрова у Ужицу: Степхен Цлисхолд, Wхирлњилд, Пхилосопхицал Либрарџ, Нењ Yорк, 1949, с. 26. Димитровљева посета Ужицу је једна од карактеристичних "белих мрља" комунистичке историје.
4. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 24-25, 111.
5. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 28-29.
6. Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 441-443.
7. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 111.
8. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 31-32.
9. Р. и ?. Кнежевић, Слобода или смрт, 781.
10. Зборник, том XIV, књига 1, 36-37.
11. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 51.
12. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 52.
13. Зборник, том XIV, књига 1, 54.
14. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 53.
15. Зборник, том XIV, књига 1, 52-54.
16. Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 30-31, 126. Реч је о Титовом интервјуу њујоршком часопису New World из јуна 1944. године, који је потом пренео Дејвид Мартин у књизи Аллџ бетраџед, с. 199.
17. Опширније о борбама 2. и 3. новембра 1941: С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 52-66.
18. Јануара наредне године, Церска бригада је у Олову заробила Родољуба Чолаковића, једног од водећих комуниста, који се "прославио" атентатом на министра Милорада Драшковића 1921. године. Сада Рачић више није био колебљив, али колебали су се локални лидери, пошто у Босни у то доба комунисти још нису били започели грађански рат. На молбу проте Гузине из Возућа, Рачић је пустио Чолаковића, да би свега неколико дана потом комунисти напали четнике и у Босни, и то заједно са усташком Црном легијом. Видети: Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса 1941-1945, 43.
19. Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом, 21.
20. Зборник, том 2, књига 4, 26-27.

 

[Ненад]

Сад ћу мало да скратим јер сам уморан од куцања. Наиме, Самарџић даље наводи да је Дража 3. 11. послао писмо са молбом о поштовању споразума. Наиме, као што нису поштовали договор од 19.9. тако комунисти нису поштовали ни споразум од 26. 10. Уместо одговора комунисти су се сконцентрисали за напад на Равну Гору. Зато Дража наређује да се линија Маљен-Риор-Гладни гроб брани до последњег и по идеји поручника Николе Калабића послао је истог да преко свог оца Милана покуша да обезбеди оружје четницима а у исто време да заустави надирање 342. дивизије блефираним преговорима. План је упео, комунисти су одбачени са Равне горе. 16.11. Церски и Гружански одред побеђују комунисте на Јелену и долазе до испред Чачка, одакле се по споразуму од 20. 11. 1941. враћа на линију Теочин-Горњи Милановац. 17. 11. Тито тражи примирје. Е сад о преговорима у Дивцима: иако комунисти карактеришу овај потез као издају, правно то није издаја јер Дража није ни признао капитулацију ни понудио заједничку борбу ни да стане под немачку команду. Он је само тражио оружје ради уништења паравојне формације што је обавеза легалне војске у рату. Такође комунисти нису објавили извештај са састанка, већ само записник убеђујући читаоце да је Дража говорио истину, не разумејући појам ратне варке. Ту је најискренија изјава пуковника Пантића осим последњег дела који је био тактика уклопљена за састанак. Иначе после 20.11. Недић је први покренуо офанзиву против комуниста 22.11. и СДС је потукла комунисте 22. и 27.11. на Руднику, као и на Бумбаревом брду 27.11. 25.11. Немци покрећу подоперацију операције ,,Долина Западне Мораве''-подухват ,,Ужице'' и 29.11. прелазе Кадињачу и освајају Ужице уз губитке од 2 мртва(погинули приликом превртања камиона) и 2 рањена(комунисти су имали 576 мртвих,82 рањена и 224 заробљена), а 30.11. масакрирају комунистичке рањенике на Златибору уз губитке 1 рањеног(комунистички 106 мртвих, 72 рањена). 6. 12. покрећу другу подоперацију операције ,,Долина Западне Мораве'' -подухват ,,Михаиловић'' која се завршава неуспехом.

 

[Ненад]

OПЕРАЦИЈА ,,ФОРСТРАТ'' И НАРЕЂЕЊЕ ХАЈНРИХА ХИМЛЕРА

Никола Кордић који је остао на Репуташици пише како су око 15. 5. четници посели положаје на вест да надиру Немци и љотићевци, али они ,,овај пут нису дошли''(као две недеље раније.) 38) У ствари то су биле само извиднице за до тада највећу операцију на овом простору, названу ,,Форстрат'' што је Кордић дознао сутрадан, када је стигло Дражино наређење за хитно повлачење према планини Златар.
О новој немачкој акцији Дража је известио Врховну команду депешом од 16. 5.: ,,Са поуздане стране обавештени смо да Немци спремају напад на Голију са неколико дивизија. Груписани у Рашки, Краљеву, Чачку, Пожези и од Босне. У нападу учествоваће само Немци...Привремено прекинућемо везу.'' 39)
Немци су довели 714. и 717. пешадијску дивизију, али први пут и једну јединицу опремљену и обучену за специјалне подухвате-чувени Бранденбуршки пук(800 пук ,,Бранденбург''), који ће касније прерасти у истоимену дивизију. У свом саставу ова јединица је имала и фолксдојчере који су одлично говорили српски па су се често пресвлачили у недићевце, четнике или сељаке.
Наиме из низа претходних сукоба Немци су извукли два закључка. Прво класичне пешадијске јединице-нарочито оне из серије 700 са војницима старијих годишта-не дају жељене резултате у борбама против лако опремљених и покретљивих герилских формација. Друго трупе под командом Милана Недића не могу се натерати у борбу против четника. Изузетак су, наравно били љотићевци, али они никад нису успели да окупе довољно људи, пошто су у народу били још и више омражени него окупатор, нарочито од кад су опонашајући Немце увели одмазду ,,десет за једног.'' 40)
Док су се Немци прилагођавали четничком начину ратовања четници нису седели скрштених руку. Тако је средином априла према наређењу мајора Захарија Остојића Горска Гарда поручника Николе Калабића, који је сматран једним од најбољих борбених команданата, реорганиована у 4 вода од по 30 људи, сваки са аутоматским оружјем. ,,Тако ћемо имати једну јаку ударну снагу за сваки случај'' извештавао је Остојић Дражу писмом од 26. 4. Истовремено формиран је и Митраљески вод од 4 тешка митраљеза које је капетан Петровић успео да склопи од од делова више митраљеза поломљених приликом избацивања из енглеских авиона. 41)
Операција ,,Форстрат'' трајала је од 15. 5.-3. 6. 1942. У извештају немачке команде Србије од 2. 6. записано је да операција није успела и поред ,,вишенедељних брижљивих припрема. '' Немци су затим повели ,,Акцију 800'' као подоперацију операције ,,Форстрат. '' Седма чета капетана Милера, вероватно пресвучена у четничка одела имала је специјални задатак: ,, Хватање Драже Михаиловића.''
О свим операцијама генерал Бадер, немачки командант Србије, послао је 10. 6. следећи извештај генералу Леру, команданту Југоистока(тј. Балкана): ,,717. пешадијска дивизија је извршила чишћење око Чачка и Гуче. Одстрањене су мине које су устаници положили код Гуче. Заробљено је 29 устаника. ,,Акција 800'' за хватање Михаиловића је прекинута, пошто је по свој прилици на време побегао за Пријепоље. Ухваћени су један енглески капетан и један важан Михаиловићев курир...'' 42)
У исто време, 714. пешадијска дивизија ,,извела је многобројне акције чишћења око Г. Милановца и северно од Тополе и запленила оружје, опрему и муницију. '' Другим речима ова дивизија упућена је у реон претходног Дражиног боравишта, недалеко од Равне горе.
По саслушању заробљеног енглеског капетана и на основу заплењеног материјала Немци су закључили ,,да се Михаиловићев рад у погледу стварања новог устаничког покрета није променио но да му недостаје још оружја и погодног нижег руководећег кадра. ''43)
У директиви команданту Србије од 10. 7. генерал Александар Лер пише о ,,проширењу организације Михаиловића из Јужне Србије на Црну Гору и Босну, а можда и на Словенију и Хрватску, северно од Саве.'' Пошто и у Србији ,,има вести о разбијачкој и организационој активности Михаиловића'' Лер закључује: ,,Најопаснији противник је Михаиловић. Његова организација не сме доћи од изражаја. Сопственим мерам треба спречити обједињавање банди. Евентуалне покушаје устаника треба разбити путем напада још у току настајања. ''44)
Како су у Берлин свакодневно стизале вести о немирима у српским крајевима, праћене вестима о неуспесима операција против вође покрета отпора генерала Драже Михаиловића, то се за њега заинтересовао и Хајнрих Химлер, шеф немачке полиције и командант СС јединица, у то време најважнији човек из Хитлерове околине. Он је 17. 7. 1942. године једном од својих најповерљивијих људи, полицијском генералу Х. Милеру познатом као ,,Гестапо Милер'' издао следеће наређење: ,,Oсновица сваког успеха у Србији и целој Југоисточној Европи лежи у уништењу Михаиловића. Употербите све снаге да М. и његов штаб пронађете тако да би он могао бити уништен. Свако средство које томе допринесе је згодно. Очекујем најтешњу сарадњу свих установа које долазе у обзир, од полиције сигурности до СС и полиције. Шеф СС и полицие(у окупираној Србији-прим. аут.) Мајснер већ је о том случају добио од мене наредбе. Молим јавите ми исто каква обавештења ми већ имамо о Михаилећовом месту боравка. Молим обавештавајте ме једанпут недељно о напретку ове акције. '' 45)
Пошто је ова наредба дошла од Хитлерове десне руке, и то у време врхунца немачке моћи Авакумовић је коментарише следећим речима: ,,Веће признање Михаиловић и његов покрет нису могли добити. ''
Признање на највишем нивоу са питањем генерала Драже на дневном реду Немци су одржали 28. и 29. 8. 1942. године у Београду. Председавао је генерал Александар Лер. На основу поднетих извештаја он је видео да на готово свим територијама делују јединице четничке гериле. Опасан противник у Тимочкој крајини био је мајор Велимир пилетић, а јужно од њега на скоро свакој шумовитој планини постојао је наоружан четнички одред. Немачко бугарске акције између Велике Мораве и српско бугарске границе по правилу су остајале без успеха. Извештаји са запада, из Босне указивали су да се четнички покрет већ опоравио од ударца нанетог заробљавањем мајора Јездимира Дангића. Центар Шумадије као симбол отпора Немци су стално држали на оку. Само на основу вести да је капетан узелац виђен у једној колиби на Равној Гори немачка команда упутила је 714. дивизију у том правцу ,,да извиди ствар.''
Самарџић користи следеће изворе:
38. Н. Кордић, Кроз рат са Дражом, 72
39. Зборник Докумената, том 14, књига 1, 357
40. Звонко Вучковић пише да је овакве прогласе виђао током 1942. У књизи о Дражи(браћа Кнежевић) том 1, стр. 252. ево наредбе Мушицког из 22.1.1944.:,,У више махова до сада прилиокм пуштања добровољаца на одсуство дешавало се да су исти одвођени од стране ДМ. Да би се овоме стало на пут...наређујем да се из дотичног места где се овакав случај буде догодио одмах похапсе 10 аоца-присталица и симпатизера ДМ за сваког одведеног добровољца. У случају да се одведени добровољац не јави у своју команду у року од 10 дана таоце стрељати.''
41. Зборник докумената том 14, књига 1, 213
42, 43 и 44 Зборник докумената том 12, књига 2, 480, 530, 55-6
45. и 46. И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 55, 53-4.

 

[Ненад]

НЕМАЧКО ЉОТИЋЕВСКИ АТЕНТАТ НА ДРАЖУ

На путу из Драгачева Дража се сретао са командантима преко чије територије је пролазио и давао им инструкције. Најпре се у Моравичкој клисури између Прилика и Дивљаке срео са легализованим мајорима Милошем Глишићем ,командантом Санџачких четничких одреда и Вучком Игњатовићем, командантом Пожешког четничког одреда(тада на положајима у Новој Вароши и околини). Са Глишићем и Игњатовићем дошло је и неколико политичара и општинских службеника. Потом у село Кушићи испод Јавора долазе поручници Урош Катанић и Вук Калаитовић, као и Пећанчев војвода Божидар Ћосовић Јаворски-такође са политичарима и општинским функционерима. У близини села Кладнице на састанак су дошли политичари, општински функционери и муслимански прваци. На путу из Моравичке клисуре према Јавору Дражу и део Врховне команде који се кретао са њим стигао је један сељак на коњу. Рекао је да носи важан пакет од мајора Вучка Игњатовића који је он синоћ заборавио да уручи. Један Игњатовићев официр у току ноћи је пронашао овог сељака, дао му пакет и наредио му да по сваку цену пронађе Дражу. Све је било сумњиво јер се тај официр није представио а нико није веровао да је мајор Игњатовић могао заборавити нешто тако важно. Дража је посумњао да је у пакету бомба, тим пре јер му је и јесенас на Равној Гори долазила пошиљка са пакленим машином. 47) Одлучио је да сам отвори пакет, удаљивши се од осталих 50-ак метара. После неког времена одјекнула је експлозија и црни дим је сакрио Дражу од забринутих погледа. Он се међутим појавио само огарављен рекавши: ,,све је добро прошло захваљујући Богу.'' 48)
Никола Кордић другачије описује овај догађај. 49) У његовој верзији пакет су донели сељаци у време сакупљања товара избачених из енгеских авиона. На пакету је писало: ,,Генералу Михаиловићу лично. Краљ Петар Други Карађорђевић.'' Мајор Лалатовић је пакет носио још од Репуташице, уручивши га Дражи на Златару. Дража је помислио да је унутра бомба па је мајор Лалатовић са безбедне даљине пуцао у пакет из пиштоља после чега је одјекнула експлозија. Како Кордић пише могло би се закључити да је и он као и Плазина био очевидац догађаја. Међутим Крдић се нашао са другим делом Врховне команде који се око 20. 5. нашао са Дражом на Златару. Тада је Кордић сазнао за покушај атентата, а догађај се потом са мањим или већим разликама дуго препричавао. До М. Аћина Косте на пример стигла је вест да је пакет са бомбом донео немачки падобранац фолксдојчер, обучен у српску народну ношњу, 19.5. у село Брњица на Голији. Капетан Милојко Узелац бацио је пакет низ литицу и он је експлодирао. 50)
Од значаја је чињеница да су сећања Николе Кордића објављена 60, а Станојла Плазине 30 година после овог догађаја. Зато код плазине има много више детаља. Он је био путовођа Дражи од Драгачева до Златара, а потом једној колони Врховне команде у којој није био Дража, од Златара до Црне Горе.
По повратку из Црне Горе потпоручник Станојло Плазина распитао се о судбини оног сељака, иначе родом из Горобиља, који је донео пакет са бомбом. Не могавши да ћути како му је наређено, сељак је отишао у штаб мајора Вучка Игњатовића. Ту је препознао потпоручника Радојка Ђурића који му је оне ноћи донео пакет. Саопштио је то Игњатовићу али Ђурић је успео да побегне. Међутим две тројке јуриле су га чак до Рудника где су га стигле. И тада је Ђурић имао среће: однекуда су наишли Немци код којих је побегао. Пред крај рата, пише Плазина када су љотићевци послали један одред у помоћ четницима ови су међу придошлицама препознали Радојка Ђурића и одмах га убили. 51)
Плазина међутим не помиње атентат на мајора Вучка Игњатовића који је извршио љотићевац Радојко Ђурић. У причама које су до њега дошле мешају се догађаји из атентата на Дражу и атентата на мајора Игњатовића. Може се претпоставити да је Радојко Ђурић са групом љотићеваца убачених у Пожешки четнички одред ликвидирао мајора Вучка Игњатовића, када је он открио њихову улогу у атентату на Дражу.
Самарџић користи следеће изворе:
47. З. Вучковић, Сећања из рата, 193
48. С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 144-5
49. Н. Кордић, Кроз рат са Дражом, 72-3
50. М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича-Апостол слободе, 148
51. исто што и 48, 144-5

 

[Moračanin]