- Poruka
- 92.416
Izvod iz knjige Miloša M. Milojevića
За овога се прича ово: да је једном, као младић, пролазећи овуда, опазио овај диван и прекрасан монастир савршено пуст; да га је то дирнуло, с тога отишао у св. Гору научио књигу, закалуђерио се и дошао овде; да је у то доба некакав стари слепац бег потурица из Истинића тако звани ћор Суља Цацић, држао кључеве од ћивота св. краља и овај скупљеном народу у пустој цркви отварао, а поклоне себи узимао и ћивот опет закључавао пошто би приложени новац св. краљу и св: Јелени покупио и т: д: да је дошавши овде као калуђер, једном..... зграбио за врат поменутог ћор Суљу, изгурао га напоље из цркве и отео му кључеве, да је сам почео отварати ћивот народу и примати од њега поклоне; да је био направио једну колебицу уз монастир, где је седео, јер су све зграде биле порушене, као и зид или град, око монастира; да је сакупио неколико момака, које је узео за ђаке; те тако отворио Дечане; одпочео да служи божију службу, први после запустења и пљена од Татара не само Дечана, но и целог овог српског краја и т:д.
Да њега неје било Дечани би се до сада већ срушили и савршено пропали за српство, православље, хришћанство, свеколико човечанство и просвету свеколику. Као што је ова дивна и непостижна светиња српска била пустела за један једити дан, тако је се и отварала такође за један једити дан и час, које се на нашим месним у хришћанству језицима каже обновила. Ћор Суља бег истинићански, осрамоћен оваквим поступком снажног и огромног Поштројевићанина наскору умре, а синови му се једног дана привуку, попну на лествицама до прозора средњег олтара у главне цркве, и баш кад је Данило вршило св: тајну . .. из пушке му одбију два прста од десне руке! Ова јуначина не изпусти ни гласа од себе, а камо ли св: путир и непрекрати службу, (шта више и не осврну се но све сврши, као да се неје ништа ни догодило; те после службе, са онако крвавом руком носећи одбијена два велика и благосиљајућа прста десне руке, оде право у Скадар тадањој поглавици свију Арнаута у целој Правој Србији и Албанији и Епиру, Махмуду Бушатлији, потомку наше владалачке Обренбеговића породице, док су Махмудбеговићи у Пећи опет потомци такође владилачке српске породице од лозе Иванбеговића (Црнојевића). Пошто је се жалио како је умео и могао, Махмуд му поклони 4000 цванцика да гради ћелије, отвори монастир и подиже зид, или град, око монастира, а Арнаутима страшно припрети ''да се нико неје усудио дирнути праоца свога и бегова Бушатлија св: краља Дечанског!'''. Тако је дакле опет отворен овај дивни и непостижни украс свега хришћанства и света.
ПУТОПИС
ДЕЛА ПРАВЕ
- СТАРЕ –
СРБИЈЕ
III. КЊИГА
У БЕОГРАДУ,
У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ
1877.
ДЕЛА ПРАВЕ
- СТАРЕ –
СРБИЈЕ
III. КЊИГА
У БЕОГРАДУ,
У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ
1877.
За овога се прича ово: да је једном, као младић, пролазећи овуда, опазио овај диван и прекрасан монастир савршено пуст; да га је то дирнуло, с тога отишао у св. Гору научио књигу, закалуђерио се и дошао овде; да је у то доба некакав стари слепац бег потурица из Истинића тако звани ћор Суља Цацић, држао кључеве од ћивота св. краља и овај скупљеном народу у пустој цркви отварао, а поклоне себи узимао и ћивот опет закључавао пошто би приложени новац св. краљу и св: Јелени покупио и т: д: да је дошавши овде као калуђер, једном..... зграбио за врат поменутог ћор Суљу, изгурао га напоље из цркве и отео му кључеве, да је сам почео отварати ћивот народу и примати од њега поклоне; да је био направио једну колебицу уз монастир, где је седео, јер су све зграде биле порушене, као и зид или град, око монастира; да је сакупио неколико момака, које је узео за ђаке; те тако отворио Дечане; одпочео да служи божију службу, први после запустења и пљена од Татара не само Дечана, но и целог овог српског краја и т:д.
Да њега неје било Дечани би се до сада већ срушили и савршено пропали за српство, православље, хришћанство, свеколико човечанство и просвету свеколику. Као што је ова дивна и непостижна светиња српска била пустела за један једити дан, тако је се и отварала такође за један једити дан и час, које се на нашим месним у хришћанству језицима каже обновила. Ћор Суља бег истинићански, осрамоћен оваквим поступком снажног и огромног Поштројевићанина наскору умре, а синови му се једног дана привуку, попну на лествицама до прозора средњег олтара у главне цркве, и баш кад је Данило вршило св: тајну . .. из пушке му одбију два прста од десне руке! Ова јуначина не изпусти ни гласа од себе, а камо ли св: путир и непрекрати службу, (шта више и не осврну се но све сврши, као да се неје ништа ни догодило; те после службе, са онако крвавом руком носећи одбијена два велика и благосиљајућа прста десне руке, оде право у Скадар тадањој поглавици свију Арнаута у целој Правој Србији и Албанији и Епиру, Махмуду Бушатлији, потомку наше владалачке Обренбеговића породице, док су Махмудбеговићи у Пећи опет потомци такође владилачке српске породице од лозе Иванбеговића (Црнојевића). Пошто је се жалио како је умео и могао, Махмуд му поклони 4000 цванцика да гради ћелије, отвори монастир и подиже зид, или град, око монастира, а Арнаутима страшно припрети ''да се нико неје усудио дирнути праоца свога и бегова Бушатлија св: краља Дечанског!'''. Тако је дакле опет отворен овај дивни и непостижни украс свега хришћанства и света.
