Kako je Niče na javi doživeo Raskoljnikov san ?

[Nina]

Postoje momenti u ljudskoj istoriji kada se umovi velikih ljudi dodiruju na tajanstven i gotovo proročanski način. Iako se nikada nisu sreli niti razgovarali, postojala je neka neobjašnjiva nit koja je povezivala velikog Ničea i još većeg Dostojevskog.

Zanimljivo je da je Fridrih Niče na određen način u stvarnosti doživio san Rodiona Raskoljnikova iz ,,Zločina i kazne". Pre nego što će izvršiti zločin ubistva starice, Raskoljnikov je sanjao san u kojem seljak krvnički tuče svoga konja. Tukao ga je čak i po očima. Taj san će ostaviti mučan utisak na Raskoljnikova, što će kasnije potpomoći njegovu odluku da izvrši zločin.

Slična se scena desila i sa Ničeom. Naime, 3. januara 1889. godine u Torinu, Niče je prisustvovao sceni koja će ga psihički slomiti. Naišao je na konjanika koji je nemilice tukao svoga konja, a Niče, ne mogavši to da podnese, obesio se o vrat konju i briznuo u plač. Ova scena će toliko uticati na njegovo psihičko zdravlje i zdravlje uopšte i da će na kraju završiti u bolnici. Ovaj događaj samo svedoči da je Niče imao dušu. Iako je govorio o „natčoveku“, o čoveku koji je kao „munja iz crnoga oblaka“, on je zapravo sve vreme mislio i čeznuo za Hristom. Nažalost, u zapadnoj Evropi tada više nije bilo Hrista. Ostali su samo Njegovi hramovi, za koje je Niče u ,,Veseloj nauci" rekao da nisu ništa drugo do „grobnice Boga“.

 

[Nina]

 

[Nina]

Po vulkanskoj snazi duha Niče je sličan Dostojevskom. Odatle naprosto frapira ova spona između Ničea i Raskoljnikova. Niče doživljava na javi ono što Raskoljnikov gleda u snu. Možda je ovo i jedno proročansko mesto. Raskoljnikov (njegovo prezime znači „raskol“ ili „cepanje“) za sada samo u snovima gleda nihilistički pakao koji je u Evropi već počeo, a kojem Niče na javi prisustvuje.

Ali to zlo će za koju deceniju stići i u Rusiju u vidu bezbožne boljševičke ideologije. Dostojevski je to nadolazeće zlo – duhovni raskol u ruskom društvu – prepoznao i tom temom se bave sva njegova najveća dela.

Da je kojim slučajem Niče imao na raspolaganju Pravoslavlje i svete ruske starce kao što je imao Dostojevski, siguran sam da bi i on na kraju uzvikivao:
„Ako bi mi neko dokazivao da je Hrist izvan istine, i kad bi stvarno istina bila izvan Hrista, ja bih radije ostao s Hristom nego s istinom.“
(Napisao Bojan Čečar)

 

[pesho]

Sta bi sad reko Eno onaj pandur juce lemao curu

 

[Nina]

Zanimljivo razmišljanje o Ničeu i Dostojevskom

 

[UltraBasic]

Zanimljivo razmišljanje o Ničeu i Dostojevskom

Veoma! Naime, ne doživljavam ovog velikog mislioca kao potpunog otpadnika od Boga i zato bih se zdušno naslonila na sličnosti koje mu ovaj autor pripisuje sa jednim i neponovljivim Dostojevskim, a ono... jedan je i neponovljivi Niče, isto tako i respektivno.
Svetovi u kojima živimo i kojima na različit način pripadamo nas duboko profiliraju kao predstavnike ovoga ili onoga u generalijama, premda smo niti skroz beli, niti crni u biti, a treba gledati i nasušnu potrebu za svaljivanje krivice na nekoga za makar bilo šta... Mislim da je popularnost, influentnost, te lična moć zračenja u savremenom trenutku zloupotrebljiva i kako koja struja života nadolazi, tako mora da bude kriv za mnoštvo stvari jedan Niče, ali mnogo više i duže kroz istoriju upravo Isus.

Ko se poigrao sa stvarnošću veštije u odnosu na dva umetnika čije je umeće u upotrebi reči, i kakve su bile okolnosti u kojima su oba živeli? Pa, ovde će to svakako i verovatno zauvek po mom mišljenju biti F.M. Dostojevski!
Umesto da mi je krš i lom od filozofa, nalazim simpatije za Ničea, kako za njegovu neustrašivost, tako i za njegovu misaonu širinu.
Niče nije ništa blasfemičnije napisao od onoga što ljudi svakodnevno govore.
Bio je pomilovan rukom Božijom da piše-a kakvo dejstvo je u kome pobudio, to je ipak pitanje sa mnogo potpitanja.
Čak, možda je svako njegovo delo bilo onaj sneg po kom zveri moraju da ostave tragove... a, to se i desilo. Danas čitati Ničea u kompletnom njegovom opusu je sasvim drugo u odnosu na ono što je značilo u njegovoj savremenosti.