- Poruka
- 394.250
Godine 1956. Beograd dobija prvo avangardno pozorište, Atelje 212. Bilo je potpuno drugačije od svih ostalih pozorišta, ne samo u Beogradu već i u čitavoj istočnoj Evropi. Zbog svog smelog pristupa umetnosti uopšte i zbog neuobičajne organizacije, Atelje 212 su tada nazivali Pozorište utehe, nade i slobode.
U prostorijama stare zgrade „Borbe” 12. novembra 1956. godine zaživeo je ovaj avangardni beogradski teatar. Atelje 212 se tog dana predstavio beogradskoj publici premijernim izvođenjem predstave Faust (Johan Volfgang Gete). U maloj sali „Borbe” sa ukupno 212 stolica u gledalištu osvanuo je neki novi stil do tada nepoznat domaćoj pozorišnoj publici.
Scena je bila prilično mala. Imala je galerijicu i prilično uske prolaze koji su vodili do same scene. Čitav enterijer sale bio je sirotinjski, bez ikakvih dekora. Bilo je teško scenografski organizovati predstavu na tako malom i neuređenom prostoru ali ceo taj ambijent odisao je avangardnim duhom.
Predstava Faust bila je u režiji Mire Trailović, a na scenu su izašli Viktor Starčić, Mata Milošević, Marija Crnobori i Ljubiša Jovanović. Bio je to početak Ateljea 212 koje će se ubuduće sa svojim smelim pristupom izdvajati od ostalih pozorišta širom regiona.
Za mnoge tadašnje ljubitelje pozorišta, pravi početak za Atelje 212 bila je predstava Čekajući Godoa (Semjuel Beket). Naime, iste godine kada je i počeo sa radom Atelje 212 publici je predstavio upravo adaptaciju ovog Beketovog dela. Ova predstava je bila zabranjena na ovim prostorima. Upravo je Atelje 212 postao prvo pozorište koje je publici predstavilo Vladimira i Estragona.
Prvi rukovodioci bili su Radoš Novaković i Bojan Stupica ali je Mira Trailović ubrzo postala upravnica. Ona je uspostavila profilisanje Ateljea 212 kao pozorišta okrenutog novoj avangardnoj drami. Ta nova avangarda imala je veliki uticaj u čitavoj Evropi u to vreme. Upravo zato je sama pojava Ateljea 212 na pozorišnoj mapi značila mnogo za istočnu Evropu.
Kako je predstava Čekajući Godoa prošla veoma uspešno otvorio se prostor za nove ideje. Kroz Sartra, Foknera, Joneska, Kamija, Pintera, Džojsa i mnoge druge avangarda je prosto ušetala u Atelje 212 i zauvek zauzela scenu.
Cilj prilikom osnivanja Ateljea 212 bio je da ovo pozorište ne bude institucija već mesto na kome će se promovisati nova pozorišna umetnost.
Organizacija pozorišta Atelje 212 bila je jedinstvena u to vreme. Atelje 212 nije imao stalni glumački ansambl već su glumci dolazili iz drugih beogradskih pozorišta. Tako su nastajale predstave u njihovom slobodnom vremenu. Takav vid organizacije posebno se dopao publici koja je iz predstave u predstavu iščekivala nove glumačke ličnosti.
Posle Fausta i Čekajući Godoa,u narednim godinama, Atelje 212 davao je neke nove predstave koje su oduševljavale publiku. I uvek se tražila karta više. U početku, većinom su to bila dela stranih pisaca. Na primer treba napomenuti delo Edvarda Olbija Ko se boji Virdžinije Vulf u režiji Mire Trailović. Takođe pomenućemo i predstavu Ljubavnik Harolda Pintera, a u režiji Nikole Veselinovića i Aleksandra Đorđevića. Davala su se još i dela Ženea, Žida, Bulgakova…
Jedna od kultnih predstava bila je predstava Kralj Ibi (ili Poljaci) Alfreda Žarija, a u režiji Ljubomira Draškića (1964). Ovaj pozorišni komad bio je preteča nadrealizma i kao takav se itekako uklapao u repertoar pozorišta Atelje 212. Glumačku ekipu činile su jedne od najvećih legendi domaće pozorišne scene: Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, Petar Kralj…
Svi ti pisci koji su oživeli na sceni malog beogradskog teatra uneli su novu atmosferu u pozorišni život ovih prostora. Nešto potpuno novo ušetalo je i u živote beogradske publike a onda se širilo dalje i stvaralo ekspanziju novih pozorišnih trendova.
Godine 1968. na Brodveju premijerno je prikazan kultni mjuzikl Kosa Džeroma Ragnija i Džejmsa Rada. Samo godinu dana kasnije, prvi put u nekoj socijalističkoj zemlji, na sceni Ateljea 212 premijerno je izvedeno baš ovo remek-delo. To je bila tek četvrta postavka Kose u svetu.
Glumačku ekipu činili su Dragan Nikolić, Branko Milićević, Seka Sablić, Mira Peić… O Kosi u Ateljeu 212 pisali su mnogi svetski mediji, između ostalog i Njuzvik (Newsweek), kako prenosi časopis kuš
Teško je nabrojati sve velikane glumišta koje su prošle kroz Atelje 212. Zasigurno, na ovoj sceni stajale su sve glumačke zvezde bivše Jugoslavije.
Atelje 212 promovisao je i mnoštvo domaćih pisaca. Na našim prostorima te predstave su i obeležile istorijski rad ovog pozorišta. Kako zbog fantastičnih domaćih dramskih dela, tako i zbog glumačkih legendi na daskama koje život znače.
Igrala su se dela Dušana Kovačevića, Branislava Nušića, Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića i mnogih drugih. Pozornicu Ateljea 212 oživljavali su Zoran Radmilović, Bata Stojković, Đuza Stojiljković, Seka Sablić, Mija Aleksić, Ljuba Tadić…
Dramaturgiju ovog pozorišta ovekovečili su Jovan Ćirilov, Borilsav Mihajlović Mihiz, Borka Pavićević, Danilo Kiš…
Jedno od najpoznatijih dela domaćeg pisca koje se davalo u Ateljeu 212 bila je svakako predstava Radovan treći Dušana Kovačevića, a u režiji Ljubomira Draškića. Predstava je odigrana 299 puta, dok je tristoto izvođenje odigrano posle smrti glavnog glumca Zorana Radmilovića.
Atelje 212 danas ima stalni ansambl sa 34 glumca ali je, kao i pre, otvoren i za glumce drugih pozorišta. Ispred ulaza u Atelje 212 nalazi se spomenik Zoranu Radmiloviću u kostimu Kralja Ibija. Zgrada ovog pozorišta takođe je u avangardnom stilu.
Atelje 212 je u 65 godine svoga rada uneo trud, bunt i novu umetnost i opravdao svoj „nadimak“ Pozorišta utehe, nade i slobode.
