„Dana 18. avgusta o.g. uoči Preobraženja, rukovodioci Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije u Banjaluci održali su na raznim mestima u ovom gradu konferencije, na kojima su me napadali da ne sarađujem sa narodnim vlastima, da sam saradnik okupatora, neprijatelj današnjice i naroda. Rekli su da sam za Preobraženje zakazao crkveni zbor u rebrovačkoj crkvi, koji ću pretvoriti u političke manifestacije. Crkva je na periferiji Banjaluke.
Posle ovih konferencija jedan deo njihovih učesnika pošao je da demonstrira. Pored episkopije prošlo ih je 150 do 200 ljudi i žena oko 9 časova uveče vičući: „Dole vladika Kostić, napolje iz Banjaluke, napolje iz zemlje, dole narodni neprijatelji, dole krvave mantije, gde mu je Draža Mihajlović!“ Pretili su mi da se ne usudim držati, tobož zakazani zbor u Rebrovcu. Naglašavam da ova crkva ne slavi Preobraženje kao svoju slavu, već Malu Gospojinu, te uopšte nije bilo potrebno da toga dana bude ma kakva specijalna svečanost, kojoj bih i ja prisustvovao, niti je u tom smislu išta preduzimano. U Banjaluci je za 20. avgust zakazan miting. Ljudi su lično pozivani da dođu na miting, koji je održan izmeću 6 i 8 časova uveče. Na njemu su ponovljeni napadi protiv mene sa ranijim parolama i poklicima. Donet je i zaključak da mi delegacija od devet do deset ljudi saopšti da napustim Banjaluku u roku od 48 časova.
Pomenuta delegacija posetila me je u episkopiji na dan 21. avgusta oko osam i po časova izjutra. Predvodio ju je prosvetni inspektor Drago Zečević, učitelj, a bili su i Nikola Babić, profesor, Popović, direktor banke i još nekoliko lica i jedna žena meću njima, čija su mi imena nepoznata.
Delegaciju sam primio u prisustvu mog Arhijerejskog zamenika protojereja-stavrofora Đorđa Vranješevića i protojereja Branimira Davidovića, sekretara Crkvenog suda. Svi članovi delegacije ušli su u moju kancelariju sa rukama pozadi, ne pozdravljajući se ni s kim. Drago Zečević je rekao: „Po odluci naroda Banjaluke na sinoćnom mitingu došli smo da Vam saopštimo da napustite Banjaluku u roku od 48 časova, u protivnom, za posledice ne snosimo odgovornost. Vama, kao saradniku okupatora, neprijatelja naroda i današnjice nema mesta u Banjaluci.“
Posle ovog usmenog saopštenja upitao sam da li imaju pismenu odluku, na koju bih se ja u zakonskom roku žalio. Inače, ovakvu odluku ne mogu da primim na znanje, niti mogu da joj se povinujem. Po postojećem krivičnom zakoniku nema kazne proterivanja iz mesta prebivanja, te je ne mogu izricati ni nadležni redovni sudovi u državi, pa ni bilo kakav skup ljudi. Ja se mogu povinovati samo zakonitim odlukama odgovornih državnih organa i vlasti,
Skoro u pokretu da pođe, Zečević je rekao: „Narod ne daje pismene odluke, a oni takve odluke nemaju. Narod ima prava da donosi takve odluke, jer je on iznad vlasti i svaka vlast od njega potiče“. Rekavši ovo Zečević i delegati su pošli.
Pozvao sam ih da me do kraja saslušaju, kao što sam i ja njih saslušao, što oni nisu učinili.
Prateći ih ja sam rekao: „Narod je svoju vlast preneo na određene državne organe i vlasti, koji u ime naroda govore i sude. Prema tome, ne možs sad tu vlast oduzimati i stavljati se iznad pozitivnih zakona“.
Odmah iza ovoga razgovora brzojavom sam izvestio Sveti arhijerejski sinod o mom odgovoru delegaciji. Zatim sam uputio zvaničan akt Gradskom odboru – Sekretarijata za unutrašnje poslove – u Banjaluci sa plaćenim odgovorom. U aktu sam izvestio upravne vlasti o demonstracijama protiv mene, o mitingu i o usmenom saopštenju delegacije sa mitinga. Molio sam da mi se garantuje bezbednost koja se pruža svakom građaninu FNRJ, čak i onima koji su zbog prestupa po zakonu osuđeni. Ovaj pismeni akt lično su predali moj zamenik Vranješević i sekretar Davidović načelniku Saveta Irfanu Karabegoviću. Obećao je da će stvar proučiti i dati odgovor.
Po podne istog dana Sekretarijat je pozvao protu Vranješevića, gde mu je Karabegović vratio moj akt nezaveden i usmeno rekao da mi vlast ne može garantovati bezbednost. „Zaštita se pruža pojedincima kad im bezbednost bude ugrožena od pojedinaca, a ovde je u pitanju volja naroda izražena na mitingu, protiv čega se ništa ne može učiniti. Tako recite Vi gospodinu Kostiću“, rekao je na kraju proti Vranješeviću Karabegović.
U međuvremenu stigao je i brzojav sa odgovorom Njegove Svetosti, da, po odluci Sinoda, odmah krenem za Beograd. To sam mogao da učinim tek sutradan 22. avgusta vozom, koji polazi u devet i četvrt uveče iz Banjaluke za Beograd preko Doboja, a rok je isticao tek 23. avgusta pre podne.
Na dan 22. avgusta tačno u devet časova uveče krenuo sam kolima za železničku stanicu. Sa mnom su bili prota Vranješević i protođakon Ilija Adamović. Od same episkopije za nama su pojurila razna lica – muška i ženska – vičući: „Hoćeš pismeno; evo ti pismeno; dobićeš ga od naroda koji te čeka; dole bradonje; dole narodni neprijatelji i saradnici okupatora“.
Jedan se prilepio uz kola i psovao mi Boga, drugi psuje kruh, a treći hleb! Kočijaša su primorali da vozi glavnom ulicom pored hotela „Bosna“. Tu je bilo manje sveta i čuli su se ređi povici slični ranijim. Pred stanicom je bilo nešto više sveta i čuli su se češći povici i grubi ispadi na moj račun. Mnogi su počeli da nam se približavaju. Kako smo ušli u stanicu i pošli ka izlazu na peron, tiskanje je ‘bilo sve veće, a povici sa raznih strana bučniji. Pojavila se i milicija, neki u uniformi, a neki presvučeni. Milicajci su oko mene i prote Vranješevića pravili red, a zatim su napravili krug vičući: „Natrag, drugovi!“
Demonstranti su navaljivali sa svih strana. Potiskivali su nas dok nas nisu prebacili do vagona teretnog voza, na kojim su stajali demonstranti. Kamilavku su mi oborili kamenom i nestala je pod nogama onih koji su navaljivali na nas. Počela je da pada kiša, i ja sam stajao pola sata gologlav na kiši, izložen raznim šikaniranjima: pljuvali su mi u lice, pokušavali su da me vuku za bradu, udarali me po glavi i telu paradajzom, šljunkom sa perona i kamenicama. Nisu štedeli ni moga zamenika, iako su se izvinjavali da to nije namenjeno njemu, već meni. Neko od rukovodilaca iz Komiteta govorio je i pozivao prisutni narod da vidi vladiku Kostića, narodnog neprijatelja, koji mora da napusti Banjaluku. Jedan podoficir stalno mi se unosio u lice i govorio: „Mi smo materijalisti; verujemo samo u materiju, a ne u besmrtnost duše, kako vi popovi učite. Priznaj da je to besmislica. Ti si sarađivao sa okupatorom, a nećeš sa današnjim vlastima. Vidiš, zato te narod tera. Priznaj da si pogrešio, pokaj se!“
Drugi je vikao: „Hajde, reci nešto ovom narodu, održi jedan govor i priznaj da si izdajnik. Inače, vadi pasoš, pa idi iz zemlje.“
S vremena na vreme neki su se probijali između kordona milicajaca i šutirali me, neki su me udarali rukama po slabinama, butovima i leđima. Najviše su me gađali po otkrivenoj glavi paradajzom, šljunkom i kamenicama. Težu ozledu dobio sam kamenicom po glavi iznad desnog uveta, gde je rasečena koža, te je dugo usput krvarilo. Kamenicom su me udarili po desnoj obrvi i nosu. Dva puta sam bio oboren na peronu i pao preko šine. Jedni su me vukli na jednu, a drugi na drugu stranu, te su mi pocepali pelerinu i gornju mantiju. Udarce sam dobijao, iako su me branili milicajci, ali nisam primetio da su milicajci bilo koga od napadača ma i jednom udarili, premda su stalno vikali: „Natrag, drugovi!“
Voz je bio zaustavljen dalje od staničnog perona. Sa polaskom je zakasnio više od 15 minuta. Dok su me dva milicajca vodila ka vozu, dotle su me razna lica pozadi vukla za mantiju, tako da sam se jedva popeo u voz. Umalo me sa stepenica vagona nisu oborili na zemlju.
Bio sam izvadio kartu za drugu klasu, ali, tobož nije bilo mesta, te su mi našli mesto u trećoj klasi. Putnici su počeli da protestuju što su me doveli među njih, da zbog mene „stradaju“ i oni. Kroz otvoreni prozor neko je pružio ruku, dohvatio me za desni rukav gornje mantije i pocepao ga. Kad je prozor zatvoren, kamenicom su ga spolja razbili.
Iako su me milicajci uveravali da su mi stvari ubačene u vagon, one su ostale u Banjaluci, i ja sam doputovao bez njih u Beograd.
Na dve-tri usputne stanice ulazili su u moj kupe mladići i devojke, podsmevali mi se i vređali. Jedna učenica, gledajući u mene, govorila je prisutnima: „Vidite kolika mu je brada! Sram ga bilo! Izdajnik jedan. Koliko li je naših poklao na Drini! Eh, ovako bi ga klala!“ završila je, pokazujući desnom rukom kao da u njoj drži kakav nož ili mač.
Voz kojim sam putovao stigao je u Beograd 23. avgusta oko sedam i io časova izjutra. Članovima Svetog arhijerejskog sinoda pokazao sam svoje rane, krv, iscepanu pelerinu i mantiju i usmeno im ispričao sve što ovde pismeno podnosim Svetom arhijerejskom sinodu. S toga mislim da nije potrebno da podnosim bilo kakav lekarski izveštaj ili uverenje o mojim povredama.
