Da Tadž Mahal ne postoji, vrlo lako bi mogli poverovati da je ta priča o njegovoj izgradnji prava bajka.
Za Tadž Mahal vezana je tužna, ali i vrlo lepa ljubavna priča. Pre trista godina Indijom je vladao Šah Džahani, bio je na vrhuncu svoje moći. Svoju najdražu ženu, koja je bila lepa i pametna, voleo je najviše na svetu, proglasio ju je i svojim savetnikom. Zvala se je Mumtaz Mahal. Godine 1630. vladaru je umrla voljena žena pri porođaju četrnaestog deteta. Car je bio toliko ožalošćen da je razmišljao o napuštanju prestolja. U svom tom jadu i tuzi odlučio je voljenoj ženi podići najlepši spomenik koji je ikad postojao.
Pozvao je najtalentovanije umjetnike i arhitekte Indije, Turske, Irana i Arabije da izrade nacrte za spomenik. Više od dvadeset hiljada ljudi radilo je preko osamnaest godina na izgradnji Tadž Mahala, jedne od najlepših građevina na svetu.
Zgrada se nalazi na mermernom postolju četvrtaste osnove, visokom 7 metara. Minareti, ili tornjevi, izdižu se na sva četiri ugla a sama zgrada je visoka preko 50 metara. To je osmostrana građevina od belog mermera, ukrašena sa dvanaest vrsta poludragog kamenja u obliku cvetova, kao i natpisima iz Kurana u crnom mermeru (pošto je car bio muslimanske veroispovesti).
Građevinski materijal potiče iz mnogih zemalja, iz Arabije, Egipta, Tibeta i raznih delova Indije, a za prevoz svog tog materijala korišćeno je preko 1000 slonova tokom izgradnje.
Car je za sebe nameravao sagraditi potpuno isti mauzolej, ali od crnog mermera, na drugoj strani reke, preko koje bi vodio most sagrađen od čistog srebra. Međutim, pre nego što je izgradnja Tadž Mahala bila završena, njegov ga je sin zatvorio u dvorac, gde je car ostao do kraja svoga života, gledajući preko reke u mauzolej žene koju je obožavao.
Za Tadž Mahal vezana je tužna, ali i vrlo lepa ljubavna priča. Pre trista godina Indijom je vladao Šah Džahani, bio je na vrhuncu svoje moći. Svoju najdražu ženu, koja je bila lepa i pametna, voleo je najviše na svetu, proglasio ju je i svojim savetnikom. Zvala se je Mumtaz Mahal. Godine 1630. vladaru je umrla voljena žena pri porođaju četrnaestog deteta. Car je bio toliko ožalošćen da je razmišljao o napuštanju prestolja. U svom tom jadu i tuzi odlučio je voljenoj ženi podići najlepši spomenik koji je ikad postojao.
Pozvao je najtalentovanije umjetnike i arhitekte Indije, Turske, Irana i Arabije da izrade nacrte za spomenik. Više od dvadeset hiljada ljudi radilo je preko osamnaest godina na izgradnji Tadž Mahala, jedne od najlepših građevina na svetu.
Zgrada se nalazi na mermernom postolju četvrtaste osnove, visokom 7 metara. Minareti, ili tornjevi, izdižu se na sva četiri ugla a sama zgrada je visoka preko 50 metara. To je osmostrana građevina od belog mermera, ukrašena sa dvanaest vrsta poludragog kamenja u obliku cvetova, kao i natpisima iz Kurana u crnom mermeru (pošto je car bio muslimanske veroispovesti).
Građevinski materijal potiče iz mnogih zemalja, iz Arabije, Egipta, Tibeta i raznih delova Indije, a za prevoz svog tog materijala korišćeno je preko 1000 slonova tokom izgradnje.
Car je za sebe nameravao sagraditi potpuno isti mauzolej, ali od crnog mermera, na drugoj strani reke, preko koje bi vodio most sagrađen od čistog srebra. Međutim, pre nego što je izgradnja Tadž Mahala bila završena, njegov ga je sin zatvorio u dvorac, gde je car ostao do kraja svoga života, gledajući preko reke u mauzolej žene koju je obožavao.
