Još uvek me prožima groteska kada se setim scene iz SBPB Kovin, kada je trebalo da dođe inspekcija a mi smo kačili slike i spuštali su nas u prizemlje da se pretvaramo da igramo domine i čoveče ne ljuti se. Kada je inspekcija otišla skidali smo slike i vraćali sve na staro.
Ali i ozbiljnije stvari su se dešavale. Po prijemu u bolnicu dešavalo se da mesec dana ne razgovaram sa lekarom. Kada odbijem da pristanem na lečenje, svejedno me zadrže pa ucenjuju i izluđuju da bih pristao da potpišem. Seku kosu i bradu koje puštam a vaške gmižu po telu. Stojim u redu na brijanje a ispred mene istom mašinicom brijaju međunožje drugim pacijentima.
Ima i gorih stvari: Doktorka je zavela u karton da koristim narkotike bez da me obavesti da mi je droga nađena. Mene su u bolnicu doveli kao prosjaka i neko mi je sigurno namestio. Kada sam socijalnoj radnici rekao da trpim nasilje u porodici ona je odbila da reaguje jer "nije videla". Nije se čak ni potrudila da razgovara sa ocem. Osim toga, zahtev za uvid u karton se ne uvažava a pravo na samoinicijativno napuštanje tih stravičnih i nehumanih uslova se takođe ne uvažava. Pored toga, na prijemu se moje reči izvrću, pišu se netačne informacije o meni da bi se opravdala hospitalizacija. Bio sam i u drugim bolnicama na pregled i znam da nemaju pravo da me zadrže ako ne dam pristanak.
Šta je najgore? Tokom poslednje hospitalizacije prećeno mi je smrću jer sam rekao tehničaru da ću da prijavim njegovo nasilje nad dva nedužna pacijenta:" Naćiću te gde god da si. Ni pod kamenom te neće naći". A video sam i scenu teškog nasilja: Trhničar je do krvi tukao pacijenta jer nije radio njegov posao, brinuo o pacijentu na intezivnoj koji se odvezao. A taj pacijent koji je pretučen je na Leponeksu, i često ne spava noću jer nadgleda pacijente. Prijavljivao sam nasilje u porodici, hapsili mene da ih ne bih više zvao. Saznao sam da se moje izjave prepravljaju.
Sve institucije do ombudsmana sam probao, ali nije bilo efekta.
Ali i ozbiljnije stvari su se dešavale. Po prijemu u bolnicu dešavalo se da mesec dana ne razgovaram sa lekarom. Kada odbijem da pristanem na lečenje, svejedno me zadrže pa ucenjuju i izluđuju da bih pristao da potpišem. Seku kosu i bradu koje puštam a vaške gmižu po telu. Stojim u redu na brijanje a ispred mene istom mašinicom brijaju međunožje drugim pacijentima.
Ima i gorih stvari: Doktorka je zavela u karton da koristim narkotike bez da me obavesti da mi je droga nađena. Mene su u bolnicu doveli kao prosjaka i neko mi je sigurno namestio. Kada sam socijalnoj radnici rekao da trpim nasilje u porodici ona je odbila da reaguje jer "nije videla". Nije se čak ni potrudila da razgovara sa ocem. Osim toga, zahtev za uvid u karton se ne uvažava a pravo na samoinicijativno napuštanje tih stravičnih i nehumanih uslova se takođe ne uvažava. Pored toga, na prijemu se moje reči izvrću, pišu se netačne informacije o meni da bi se opravdala hospitalizacija. Bio sam i u drugim bolnicama na pregled i znam da nemaju pravo da me zadrže ako ne dam pristanak.
Šta je najgore? Tokom poslednje hospitalizacije prećeno mi je smrću jer sam rekao tehničaru da ću da prijavim njegovo nasilje nad dva nedužna pacijenta:" Naćiću te gde god da si. Ni pod kamenom te neće naći". A video sam i scenu teškog nasilja: Trhničar je do krvi tukao pacijenta jer nije radio njegov posao, brinuo o pacijentu na intezivnoj koji se odvezao. A taj pacijent koji je pretučen je na Leponeksu, i često ne spava noću jer nadgleda pacijente. Prijavljivao sam nasilje u porodici, hapsili mene da ih ne bih više zvao. Saznao sam da se moje izjave prepravljaju.
Sve institucije do ombudsmana sam probao, ali nije bilo efekta.
