Kako da ga vratim?

[inspirion]

prica zvuci zanimljivo.

Jer moze malo opstije?

 

[cLick - OR - Die]

Do$li ste na Krstu da se preganjate.. a!? Internacionalizujete problem.. a? 8)

 

[newerna_beba]

I ja sam radila mnooogo vise i pokusavala da 'ga' vratim ali nista
Na kraju sam odustala jer se u mom zivotu pojavio neko... potpuno iznenada... koga cu ovoga puta da cuvam mnogo bolje... :wink:

 

[andjelche]

prica zvuci zanimljivo.

Jer moze malo opstije?

Internacionalni problem br. 1

Ja: Vecito u oblacima, nasmejana, pricljiva (kao sto se vidi iz prilozenog)
On: Cvrsto na zemlji, namrsten i neverovatno cutljiv

Valjda smo slucajno seli jedno pored drugog negde jos davne 95. i do pre nekoliko godina nismo se razdvajali uopste.
On je bio moj najbolji drug, pa su ga vremenom moji "prisvojili" uvek su zeleli da imaju sina a znali su da bi on bio bas takav da jesu, i duhom i telom. Prvi put smo se poljubili slucajno dok smo provodili uobicajene dane u jednom parku i pricali, a posle toga smo nastavili da se ljubimo namerno :wink:
Voleli smo se i dalje isto.
I tako... kako to obicno biva, resili smo da "prestanemo da se ljubimo".
To se desilo nekoliko puta. Ali on je uvek ostajao pored mene.
Nije bilo bitno da li ce mi biti drug ili decko - ni njemu ni meni. Bilo je vazno samo da je tu i da sam ja tu i da je ceo svet oko nas samo predmet posmatranja i razgovora.
Imao je druge devojcice i ja sam imala druge decake i to se nekako podrazumevalo da treba da bude bas tako.
Ali vreme je stari baksuz koga svi jako dobro znamo, pa je godine druzenja svelo na retke telefonske razgovore i sms poruke.
Uglavnom ja zovem i uglavnom ja saljem poruke, pisem mu, stalno mu pisem. Deo toga mu dam, deo zadrzim.
Jos uvek volim te retke trenutke u kojima se smejao pa tako izmislim s vremena na vreme nesto sto cu da mu pokazem ili da mu dam i znam - smeje se, i meni je nekako drago. Cak i ako se smeje sto sam ja kreten, meni nije bitno, samo da te okice sjaje, da se ne ugase, da ne postanu hladne i tupe kao sto su oci ljudi sa kojima se svaki dan srecem, samo da ostanu - tako nekako posebne.
Sta se promenilo? Kada? Kako?
Ne znam, nesto mi je ocigledno promaklo, nesto sam mozda lose uradila. Imali smo i trenutke kad smo bili daleki ali osecam da ovo nije to - predugo traje, suvise ga nema. Na moj komentar da bi mozda trebalo da ga pustim nista nije odgovorio... mislila sam da mogu. Da ga volim toliko da mogu da ga pustim u svakom trenutku za koji tvrdi da je bolji od mene, sigurna sam bila da cu kad za to dodje vreme u sebi zadrzati one lepe trenutke i da za prosloscu necu zaliti jer sam do srzi uzivala u njoj, u svakoj sekundi provedenoj s njim, da cu znati, da cu uvek duboko u sebi znati koliki je on covek i da cu biti zahvalna Bogu sto mi je uopste i dozvolio da ga upoznam.
Nedostaje mi...
Mnogo.
Najvise na svetu bih volela da je tu, kao nekad ili bar upola kao tad

 

[brineta-bg]

prica zvuci zanimljivo.

Jer moze malo opstije?

Internacionalni problem br. 1

Ja: Vecito u oblacima, nasmejana, pricljiva (kao sto se vidi iz prilozenog)
On: Cvrsto na zemlji, namrsten i neverovatno cutljiv

Valjda smo slucajno seli jedno pored drugog negde jos davne 95. i do pre nekoliko godina nismo se razdvajali uopste.
On je bio moj najbolji drug, pa su ga vremenom moji "prisvojili" uvek su zeleli da imaju sina a znali su da bi on bio bas takav da jesu, i duhom i telom. Prvi put smo se poljubili slucajno dok smo provodili uobicajene dane u jednom parku i pricali, a posle toga smo nastavili da se ljubimo namerno :wink:
Voleli smo se i dalje isto.
I tako... kako to obicno biva, resili smo da "prestanemo da se ljubimo".
To se desilo nekoliko puta. Ali on je uvek ostajao pored mene.
Nije bilo bitno da li ce mi biti drug ili decko - ni njemu ni meni. Bilo je vazno samo da je tu i da sam ja tu i da je ceo svet oko nas samo predmet posmatranja i razgovora.
Imao je druge devojcice i ja sam imala druge decake i to se nekako podrazumevalo da treba da bude bas tako.
Ali vreme je stari baksuz koga svi jako dobro znamo, pa je godine druzenja svelo na retke telefonske razgovore i sms poruke.
Uglavnom ja zovem i uglavnom ja saljem poruke, pisem mu, stalno mu pisem. Deo toga mu dam, deo zadrzim.
Jos uvek volim te retke trenutke u kojima se smejao pa tako izmislim s vremena na vreme nesto sto cu da mu pokazem ili da mu dam i znam - smeje se, i meni je nekako drago. Cak i ako se smeje sto sam ja kreten, meni nije bitno, samo da te okice sjaje, da se ne ugase, da ne postanu hladne i tupe kao sto su oci ljudi sa kojima se svaki dan srecem, samo da ostanu - tako nekako posebne.
Sta se promenilo? Kada? Kako?
Ne znam, nesto mi je ocigledno promaklo, nesto sam mozda lose uradila. Imali smo i trenutke kad smo bili daleki ali osecam da ovo nije to - predugo traje, suvise ga nema. Na moj komentar da bi mozda trebalo da ga pustim nista nije odgovorio... mislila sam da mogu. Da ga volim toliko da mogu da ga pustim u svakom trenutku za koji tvrdi da je bolji od mene, sigurna sam bila da cu kad za to dodje vreme u sebi zadrzati one lepe trenutke i da za prosloscu necu zaliti jer sam do srzi uzivala u njoj, u svakoj sekundi provedenoj s njim, da cu znati, da cu uvek duboko u sebi znati koliki je on covek i da cu biti zahvalna Bogu sto mi je uopste i dozvolio da ga upoznam.
Nedostaje mi...
Mnogo.
Najvise na svetu bih volela da je tu, kao nekad ili bar upola kao tad

Story of my life!
Ti ga najbolje znas...onda ne bi trebalo da bude tako tesko...Ja sam uspela

 

[iluzionista]

Kad ga sretnes, opali mu veliku i jaku samarcinu i kazi mu: "To je zato sto te jos uvek toliko volim."

Sigurno nece ostati ravnodusan.

Jednostavna formula. Ali sad je valjda vec kasno.

 

[andjelche]

Kad ga sretnes, opali mu veliku i jaku samarcinu i kazi mu: "To je zato sto te jos uvek toliko volim."

Sigurno nece ostati ravnodusan.

Jednostavna formula. Ali sad je valjda vec kasno.

... Ma pred njim ne mogu da pomerim ni jedan jedini deo svog tela, zato me i muči, mogu samo da pocrvenim i kažem nešto što meni tada zvuči od prilike ovako: šsljfenadjčafjsfbbb..
Ali ne da ti je savet dobar, prvom prilikom, prvom prilikom hehehe... pa ti saljem odmah reakcije kiss

 

[Roxy]

...(ovo ludo srce jos se nada ,nakon godinu dana)

i pokusala si, verujem, da upoznas mnoge druge tipove koji su po svemu bolji ali primecujes da su uvek manje interesantni, za njih nema tog osecanja u stomaku, preponama, na ledjima... nema te trenutne drhtavice koja projuri kroz tebe
Znas, ako stvarno nema nacina da ga vratim... volela bih da znam da uradim nesto, bilo sta po cemu ce da me pamti... Zelim da znam da ce da me pamti!!!
Da mu poklonim nesto na sta ce biti ceo zivot ponosan, posto na mene nije mogao da bude... Bas zelim da za njega, cak i ako nismo zajedno, uradim nesto posebno, van sablonski... Nesto sto nikad ne bi ocekivao, ali vise nemam ideje...[/quote]
Kako vidim situaciju,mislim da ON jedino od tebe (posle svega)nebi očekivao da ga totalno (makar na izgled)ISKULIRAŠ,jer si do sada radila sve suprotno.
PA ŠTA JE VAMA ŽENE!!!!
vEĆ TREĆI PUT OD JUTROS PIŠEM:IMATELI VI MALČICE SAMOPOŠTOVANJA PREMA SEBI?.
aKO NEMATE,ŠTO OČEKUJETE DA GA DRUGI IMAJU PREMA VAMA!!!
Duboko se izvinjavam zbog galame :wink:

 

[andjelche]

Nemoraš da se izvinjavaš jer si upravu.
Hvala ti na odgovoru...
Znaš, kad ti se dogodi u životu da susretneš tog famoznog njega, kad sa njim provedeš odredjeno vreme i kad to vreme ostane za tobom, shvatiš koliko nisi umela da ga ceniš. Svesna si onda da vreme ne možeš da vratiš unazad ali nastaviš da živiš sa tom trepljičavom iluzijom kako njega možeš, bar na trenutak... Da taj trenutak stisneš i prisloniš na svoje grudi i prošapućeš kroz njega nešto što je godinama raslo u tebi.
Najmanje misliš na sebe.
Nije ti bitno kako ćeš se tom čoveku činiti ili kakav će utisak o tebi steći, bitno ti je samo da znaš da si pokušala... jer proćiće i to vreme uzaludnog pokušavanja i ti ćeš se već nekako bez njega razviti, možda bolje, jače, brže.
Možda ćeš sa nekim novim tipom imati i bolju i lepšu vezu, kao što je ja imam sada, i možda će doći vreme da se u njoj već ozbiljno razmatra pitanje bebe. Možda će se probuditi to nešto u tebi što će tu bebu želeti više od svega... ali će te gristi savest, uplašićeš se za sebe, za nju.
I ovako, kao što ja radim sada, zbunjeno ćeš lupati pred nekim vratima očekujući da se pojavi i kaže barem ne volim te... Više nego dovoljno bi bilo da dalje nastaviš bez trunke straha da te je možda i voleo ali nije znao da kaže ili ti da ga čuješ. Bez straha da si ga izneverila zbog gubitka strpljenja za bolje dane.
Znaš, kako, mi ljudi se na sve lako prilagodimo, zaboravimo ili setimo samo ponekad.
Biće toga još, znam...
Ali pre nego što stavim bilo kakav princip ispred svoje potrebe, želim da budem sigurna da dalje nije moglo i da načina nije bilo... Da se jednoga dana, u svojoj pedesetoj godini probudim sa setom umesto sa krivicom

 

[S_K_V_O]

A kada ces biti apsolutno, stoprocentno sigurna da dalje nije moglo i da nacina nije bilo??? Pa nikada. Nada umire poslednja.