- Poruka
- 2.412
Како ће изгледати одузимање деце у Србији?
Владимир Димитријевић
Примери из Финске и Аустралије показују како ће изгледати одузимање деце у Србији.
У европској земљи Финској 2010. живљаху срећно Финац Вели-Пек Рантал и његова жена, Рускиња Инге. Градић им се звао Турку, и ималу су сина Роберта. Једном приликом, дечак у школи, у некој дечјој свађи, рече да би га мајка могла одвести у Русију. И срећна породица је, да парафразирамо Толстоја, престала да личи на остале срећне породице, и постала несрећна на свој начин. Наиме, социјални радници су брачном пару Рaнтал узели сина и сместили га у прихватилиште.
Прво су га одвојили на тридесет, а затим на шездесет дана. Мајци су забранили да виђа дете, а оцу дозволили. Али, отац је радник, грађевинац, често ради у другим градовима, и не може сваки дан да посећује сина. Дете пати за мајком и деветнаестогодишњом сестром. Почео је да муца.
Отац немоћно шири руке: „Сваки дан одлазим очајан из прихватилишта. Дете хистерише, хвата се за мене, а службеници ми га отимају, као фашисти. А ја ништа не могу да урадим“... Кад поменусмо фашисте, председник Антифашистичког комитета Финске, доцент Хелсиншког универзитета, Јохан Бекман, покушава да објасни шта се десило: „Код нас влада прилично антируска атмосфера у друштву, и зато је типично за многе наше школе да децу, повезану с Русијом, вређају, задиркују. Очито је увређени дечак узвикнуо да ће га мајка одвести баки у Русију, где га нико неће дирати“...
И социјални радници, због тога, отимају дете од родитеља. Бекман каже да родитељи не могу ни да туже социјалне раднике, јер је дете одузето без икаквог судског решења, а сам процес би потрајао две до три године; при чему социјални радници оптужују мајку, јер су на леђима детета нашли малу модрицу (зла Рускиња је злостављала свог сина, зар не?).
Несрећна мајка прича: „Били смо спремни да направимо компромис са социјалним радницима. Али, молили смо их да му не дирају уобичајени режим – да га воде у школу, где једном седмично учи руски језик и основе православља, као и на хокејску секцију – јер Роберт већ професионално игра хокеј, као голман. Много га нестрпљиво чекају јер због решења органа тим пропушта мечеве и тренинге.“ Наравно, социјални радници, налик на оне Хитлерове из установа над чијим вратима је писало да „рад ослобађа“, нису пристали ни на какве компромисе с родитељима.
Дете су овим социјалним трудбеницима предали његови наставници, који су чули да Роберт прети својим вршњацима одласком у Русију. Социјални радници су га покупили одмах из школе, не дозволивши му да од куће узме омиљене ствари и играчке.
Мада дечак има двојно држављанство, руско и финско, и мада је његова мајка тврдила да нема намеру да га води у бакин град, Санкт Петербург, где је од рођења био само једном, Роберт је остао у прихватилишту. А 6. марта 2011, четрнаестогодишњег Роберта је један други дечак, у току шетње, у главу погодио комадом леда.
Уместо да насилник буде кажњен, Роберту су забранили да излази из собе. Породица Рантал тражила је да јој полиција ослободи дете из канџи хуманиста, тврдећи да му у прихватилишту без икаквог разлога дају лекове – антидепресиве. Очајни отац је изјавио да је спреман да тражи азил у Русији, само да би био са својим сином
А ево како је своје искуство из Аустралије описала Рускиња Дијана Нихматуљина, сликарка и мајка троје деце (два дечака и девојчице).
Она је, наиме, купила елементе за нову кухињу, које није стигла да угради, па их је сместила на велику веранду свог стана, где је, између осталог, и сликала. Једном је дошао радник из фирме која поставља сателитске антене. Рекао је да се антена не може поставити, јер кров није одговарајући, и отишао – право у поолицију.
Пријавио је Дијану да кува на веранди, где има мува. Одмах су у њен стан упали полицајац и полицајка, који су је оптужили да спрема деци храну у нехигијенским условима. Нихматуљина је покушала да их увери да се они од мува штите мрежицом, али није вредело.
Онда их је она подсетила да Абориџини живе у жбуњу, хранећи себе и децу гусеницама и змијама, али то није помогло: полицајци су запретили да ће, ако хитно не почне да спрема храну у стану, обавестити службу за заштиту деце, која ће јој синове и кћи одузети и дати је другим родитељима. Нихматуљина извештава своје земљаке: „На Интернету сам нашла да су у Аустралији огромни проблеми због тога, и да родитељи стално праве протесте.
Децу одузету због ситница упропашћују. Један дечак, Лука, погинуо је кривицом нових „родитеља“, а над једном девојчицом су, у новој породици, обавили групно силовање/.../Сада често пишу о томе како се Америка, а с њом и Аустралија, претварају у полицијске државе. Није ни чудо ако полицајац, као нациста, у твом стану може да ти наређује где ћеш да куваш“.
Дакле, то тако изгледа ТАМО. А биће и овде, ако се не супротставимо. Јер, оно са чиме се суочавамо је тоталитаризам, у пуноти значења те речи. Руски философ Иван Иљин, генијални стваралац хришћанске синтезе, говорио је да тоталитаризам није у ОБЛИКУ, него у ОБИМУ власти.
Свака она власт која пружа пипке ка дому и породици, да би и тамо, тобож, успоставила ред, на крају заврши као голо насиље над човеком. Одузимање детета, типично за Турску царевину и њен „данак у крви“, спроводи се под изговором „демократије и људских права“; зато морамо да будемо спремни да против новог турског ропства устанемо, бранећи своју децу и не дозвољавајући никаквом кукавичлуку да нас обузме, сад, кад за то нема места.
Храброст је врлина која се показује онда кад устајемо у одбрану неприкосновених вредности; ако не будемо бранили своје родитељско право на љубав и бригу о онима које нам је Бог дао да родимо, ко смо и да ли уопште заслужујемо да постојимо?
Владимир Димитријевић
Примери из Финске и Аустралије показују како ће изгледати одузимање деце у Србији.
У европској земљи Финској 2010. живљаху срећно Финац Вели-Пек Рантал и његова жена, Рускиња Инге. Градић им се звао Турку, и ималу су сина Роберта. Једном приликом, дечак у школи, у некој дечјој свађи, рече да би га мајка могла одвести у Русију. И срећна породица је, да парафразирамо Толстоја, престала да личи на остале срећне породице, и постала несрећна на свој начин. Наиме, социјални радници су брачном пару Рaнтал узели сина и сместили га у прихватилиште.
Прво су га одвојили на тридесет, а затим на шездесет дана. Мајци су забранили да виђа дете, а оцу дозволили. Али, отац је радник, грађевинац, често ради у другим градовима, и не може сваки дан да посећује сина. Дете пати за мајком и деветнаестогодишњом сестром. Почео је да муца.
Отац немоћно шири руке: „Сваки дан одлазим очајан из прихватилишта. Дете хистерише, хвата се за мене, а службеници ми га отимају, као фашисти. А ја ништа не могу да урадим“... Кад поменусмо фашисте, председник Антифашистичког комитета Финске, доцент Хелсиншког универзитета, Јохан Бекман, покушава да објасни шта се десило: „Код нас влада прилично антируска атмосфера у друштву, и зато је типично за многе наше школе да децу, повезану с Русијом, вређају, задиркују. Очито је увређени дечак узвикнуо да ће га мајка одвести баки у Русију, где га нико неће дирати“...
И социјални радници, због тога, отимају дете од родитеља. Бекман каже да родитељи не могу ни да туже социјалне раднике, јер је дете одузето без икаквог судског решења, а сам процес би потрајао две до три године; при чему социјални радници оптужују мајку, јер су на леђима детета нашли малу модрицу (зла Рускиња је злостављала свог сина, зар не?).
Несрећна мајка прича: „Били смо спремни да направимо компромис са социјалним радницима. Али, молили смо их да му не дирају уобичајени режим – да га воде у школу, где једном седмично учи руски језик и основе православља, као и на хокејску секцију – јер Роберт већ професионално игра хокеј, као голман. Много га нестрпљиво чекају јер због решења органа тим пропушта мечеве и тренинге.“ Наравно, социјални радници, налик на оне Хитлерове из установа над чијим вратима је писало да „рад ослобађа“, нису пристали ни на какве компромисе с родитељима.
Дете су овим социјалним трудбеницима предали његови наставници, који су чули да Роберт прети својим вршњацима одласком у Русију. Социјални радници су га покупили одмах из школе, не дозволивши му да од куће узме омиљене ствари и играчке.
Мада дечак има двојно држављанство, руско и финско, и мада је његова мајка тврдила да нема намеру да га води у бакин град, Санкт Петербург, где је од рођења био само једном, Роберт је остао у прихватилишту. А 6. марта 2011, четрнаестогодишњег Роберта је један други дечак, у току шетње, у главу погодио комадом леда.
Уместо да насилник буде кажњен, Роберту су забранили да излази из собе. Породица Рантал тражила је да јој полиција ослободи дете из канџи хуманиста, тврдећи да му у прихватилишту без икаквог разлога дају лекове – антидепресиве. Очајни отац је изјавио да је спреман да тражи азил у Русији, само да би био са својим сином
А ево како је своје искуство из Аустралије описала Рускиња Дијана Нихматуљина, сликарка и мајка троје деце (два дечака и девојчице).
Она је, наиме, купила елементе за нову кухињу, које није стигла да угради, па их је сместила на велику веранду свог стана, где је, између осталог, и сликала. Једном је дошао радник из фирме која поставља сателитске антене. Рекао је да се антена не може поставити, јер кров није одговарајући, и отишао – право у поолицију.
Пријавио је Дијану да кува на веранди, где има мува. Одмах су у њен стан упали полицајац и полицајка, који су је оптужили да спрема деци храну у нехигијенским условима. Нихматуљина је покушала да их увери да се они од мува штите мрежицом, али није вредело.
Онда их је она подсетила да Абориџини живе у жбуњу, хранећи себе и децу гусеницама и змијама, али то није помогло: полицајци су запретили да ће, ако хитно не почне да спрема храну у стану, обавестити службу за заштиту деце, која ће јој синове и кћи одузети и дати је другим родитељима. Нихматуљина извештава своје земљаке: „На Интернету сам нашла да су у Аустралији огромни проблеми због тога, и да родитељи стално праве протесте.
Децу одузету због ситница упропашћују. Један дечак, Лука, погинуо је кривицом нових „родитеља“, а над једном девојчицом су, у новој породици, обавили групно силовање/.../Сада често пишу о томе како се Америка, а с њом и Аустралија, претварају у полицијске државе. Није ни чудо ако полицајац, као нациста, у твом стану може да ти наређује где ћеш да куваш“.
Дакле, то тако изгледа ТАМО. А биће и овде, ако се не супротставимо. Јер, оно са чиме се суочавамо је тоталитаризам, у пуноти значења те речи. Руски философ Иван Иљин, генијални стваралац хришћанске синтезе, говорио је да тоталитаризам није у ОБЛИКУ, него у ОБИМУ власти.
Свака она власт која пружа пипке ка дому и породици, да би и тамо, тобож, успоставила ред, на крају заврши као голо насиље над човеком. Одузимање детета, типично за Турску царевину и њен „данак у крви“, спроводи се под изговором „демократије и људских права“; зато морамо да будемо спремни да против новог турског ропства устанемо, бранећи своју децу и не дозвољавајући никаквом кукавичлуку да нас обузме, сад, кад за то нема места.
Храброст је врлина која се показује онда кад устајемо у одбрану неприкосновених вредности; ако не будемо бранили своје родитељско право на љубав и бригу о онима које нам је Бог дао да родимо, ко смо и да ли уопште заслужујемо да постојимо?
