Kafa nije samo piće. To je vreme koje se rastapa u dimu, to je tišina koja se pretače u miris, to je trenutak kada svet prestaje da diše i čeka da se ti ispuniš toplinom. Svaka šoljica je mala crna kapija ka unutrašnjem univerzumu _ gorka i meka istovremeno, kao kontradikcija života koju ne možeš razrešiti, već samo prihvatiti.
U kafi je uvek prisutno ono „i mene“.
To neizgovoreno mesto pripadanja, kada želiš da budeš deo nečije pauze, deo tuđeg daha, deo malog rituala što povezuje ljude i ćutanja. Miris kafe zna da podseća na prošlost, da budi sećanja na ruke koje su nekada držale istu šolju, na razgovore koji nisu morali da imaju kraj, na jutra koja su počinjala sa obećanjem i završavala se sa umorom, ali i blagim osmehom.
Ponekad kafa deluje kao ogledalo _ što dublje gledaš u njenu tamu, više vidiš sopstvene nedovršene misli. Ona ne nudi odgovore, ali daje prostor. Prostor da zastaneš, da usporiš, da shvatiš da se smisao ne skriva u velikim prekretnicama, već u kratkom susretu gutljaja i tišine.
I tako, kafa i mene _ kao poziv i kao prihvatanje. Kao da kažeš: evo, tu sam, u ovom trenutku, među svim prolaznostima. Crna, topla, gorka i nežna _kao život sam.
наше, ти и твојих осам кафа 
