Vratila se. Ne sa cvećem. Ne sa izvinjenjem.
Vratila se kao tišina...
Samo stoji - na pragu koji je nekad bio njen.
I ne zna da li sme da uđe...
Ruke prazne. Pogled spušten.
Tišina između dvoje koji su bili jedno.
U kući - miris prošlih dana.
Stvari pomerene, ali ne zaboravljene.
Srce koje je naučilo da kuca bez nje,
ali nikad da je zaboravi.
Tuga drži kvaku kao svetinju,
ne pušta, ne viče, ne plače.
Samo stoji. Još je uvek tu...
Jer - ona je čuvala kuću
dok su drugi govorili da je prazna.
Ljubav ne zna šta da kaže...
Zaboravila je jezik kojim se ulazi.
Zaboravila je ključeve, pravila, ćutanja...
Ne zna da li je dobrodošla, da li je oprošteno.
A ti?
Ne tražiš izvinjenje... ne znaš da li da veruješ....
Ne znaš da li da pustiš da opet bude svetinja
ono što je jednom otišlo...
I sad, kad ljubav konačno pita: “Smem li?” ti ne otvaraš...
Ti pustiš da tuga polako otvori vrata.
Jer ona je bila čuvar... ona je bila tu. Godinama.
Čuvala tišinu. Pisala zakone o preživljavanju.
Učila kako da se ne nada, ali nikad nije naučila da ne voli...
A kad uđe - ne bude slavlje.
Bude tišina koja zna da je preživela.
Bude šapat koji zna da je prizvan.
Bude ljubav koje ne mora da se potvrdi, jer je već tu.
Nema zagrljaja. Nema reči. Samo pogled. Samo dah.
Samo jedno tiho: “Znaš gde si bila?” I jedno još tiše: “Znam.”
I nešto se pomeri. Ne pogled. Ne ruka. Ne korak.
Samo dah. Samo treptaj. I to je dovoljno.
Ne za oprost. Za početak.
Za tišinu koja zna da je preživela.
Za ljubav koja ne mora da govori,
jer je konačno - tu.
Tada - ne počinje novo...
Nastavlja ono što nikad nije prestalo.
Ne kao bajka...
Kao istina...Kao život...
Ljubav koja se vratila, ali ne zna da govori
Vratila se.
Ne zna kako.
Ne zna zašto baš sad.
Ne zna da li sme da kaže: “Žao mi je.”
Ne zna da li ćeš verovati.
Stoji.
Na istom mestu gde je nekad odlazila.
Na pragu koji pamti korake,
ali ne pamti izgovore.
Ti je gledaš.
Ne kao nekad.
Ne kao spas.
Gledaš je kao pitanje:
Da li znaš gde si bila?
Ona ćuti.
Jer ljubav koja se vraća ne zna da govori.
Zna samo da stoji.
Zna samo da se nada.
Zna samo da je tuga bila jača od ponosa.
Ti ćutiš.
Jer srce koje je čekalo ne viče.
Zna da reči nisu dovoljne.
Zna da prisustvo mora da se zasluži.
I onda —
nešto se pomeri.
Ne pogled.
Ne ruka.
Ne korak.
Samo dah.
Samo treptaj.
Samo jedno tiho:
“Znam.”
I to je dovoljno.
Ne za oprost.
Za početak.
Za tišinu koja zna da je preživela.
Za ljubav koja ne mora da govori,
jer je konačno — tu.