Ti ne ulaziš - ti se utkaš.
U moje krilo, u moje tišine,
u moje postojanje koje je čekalo baš tebe.
Kad legneš u mene - nebo ne trepće.
Zvezde se sklanjaju,
da ne zasene tvoju nežnost.
Tvoje telo - nije težina.
To je poezija koja zna gde da se smesti.
Tvoj dah - nije zvuk.
To je ritam mog postojanja.
Kad legneš u mene - svet zadrži dah.
Ne od straha, nego od poštovanja.
Jer ti si došla, ne da tražiš spas,
nego da budeš ono što spašava.
Moje krilo tada nije moje.
To je tvoje mesto u svetu
koji ne zna kako da te zasluži
- pa ti je dao mene...
...I ja ćutim...
Jer sve što treba da kažem
- ti već znaš...
