MOZGALICE (ili neka moja razmišljanja inspirisana ko zna čime....)
KADA BI
Ovo nije toliko priča o psima koliko o ljudima i to jako mladim.
Roditelji greše plašeći decu psima i drugim životinjama. Deca se ne radjaju sa strahovima, kao ni jedno živo biće. Strah se uči kao i hodanje, govor, igranje., s tim što je roditelju da sve ovo nauči dete potrebno vreme ,strpljenje i rad. Da bi naučio dete strahu, tom istom roditelju je potrebno par reči i par sekundi kao i totalno nerazmišljanje o tome šta čini sopstvenom detetu. Straha se dete kasnije baš teško oslobadja. Uneti rodjenom detetu fobiju koja će u njemu živeti ceo njegov život, je krajnje neodgovorno. Dete se na primer plaši da spava u potpuno mračnoj sobi. Ostavljate mu svetlo, ali se uporedo sa tim trudite da ga tog straha oslobodite pričajući mu, objašnjavajući i pokušavajući svako veče da eskivirate paljenje svetla.
Zašto ga onda učiti strahu od životinja, ne samo pasa?
Zašto ga ne učiti kako da živi sa njima, da ne strepi, kako da mu svaki odlazak u školu i povratak kući ne bude noćna mora? Da li znate koliku nervozu taj svakodnevni strah stvara kod vaših naslednika, pa ako hoćete bude i uzročnik raznih bolesti? Zašto ga ne učiti da razume i da iz tog razumevanja možda (ako bude želeo i imao uslove) proistekne i ljubav prema psu?
Kad samo pomislim koliko dece je pored naših pasa savladalo strah od tih životinja. Bogami, oslobodili smo straha i par odraslih osoba.Danas, dok šetamo Meša, koji je veliki pas, mojoj deci nije teško da čučnu pored psa, pozovu mališana da ga pomazi (normalno ako dete prvo hoće i ako roditelj na to pristane), sve vreme provedu ne skidajući pogled sa psa i pričajući sa detetom. Pa mu bace lopticu koju on donese a oči mališana su kao fildžani, širom otvorene i upijaju život. Osmeh na malenom licu je najveća i jedina prava nagrada i pogled na te malene ruke koje nespretno pokušavaju da maze psa, vuku ga i guraju mu ruke u usta. Dlanovi nestaju u gustoj kerećoj dlaci a izraz fasciniranosti detetovog lica je nešto što vas u srce takne i ostaje tu dugo,dugo da tinja. Pa onda oni žele da mu bace lopticu. Eeee, tu malo pripomognemo zadržavajući Meša. Pa pljeskanje ručicama i oduševljena vriska kada on vrati lopticu. Objašnjavaju naša deca
-da se kuci uvek prilazi od napred, nikada od pozadi da bi te kuca videla, pa i ti ne voliš da te neko uplaši s ledja?
-da se nikada ne trči jer kuca pomisli da hoćeš da se juriš pa potrči za tobom a onda ti pomisliš da te kuca juri........u stvari, niko nikog ne juri, samo ti i kuca imate nesporazum
-da se ne prave nagli pokreti rukama i nogama jer kuca pomisli da hoćeš da je udariš, a zna da je bila dobra, pa joj nije jasno zašto hoćeš da je udariš......a i ti ne voliš da te neko bije, jel da?
-da se kuca nikada ne udara i ne ćuška nogom jer nije lepo nikoga šutirati, pa ni kucu......e onda se kuca ljuti
-da se nikada kuci ne daje da jede nešto što ti jedeš a da pre toga ne pitaš kucinog gazdu jer ima kuca koje su jako halapljive, pa žureći da uzme zalogaj od tebe, može da te ogrebe zubom po ruci
-da se nikada ne prilazi kucama lutalicama ,osim ako ih ne znaš od ranije, jer ne poznaješ kucu, možda je gladna, umorna, uplašena.ili je nešto boli......onda može pogrešno da razume tvoju pažnju, zato je bolje da je ne diraš
-da se nikada ne prilazi kuci dok ne pitaš njenog gazdu. Stoj i sačekaj da gazda dodje, pitaj, i tek kada je gazda pored kuce i odobri da je maziš onda je pomazi......kao mi sada
-da se u tvom telu, kada se uplašiš, stvara jedan miris koju kuce osete jer imaju milion puta bolji njuh od čoveka, pa se i one uplaše .......a zašto da se plašite oboje kad nema potrebe?
Kada bi roditelji ovih nekoliko rečenica rekli svojim mališanima, umesto rečenica
-ne prilazi psu, uješće te.
-skloni se, vidi koliki je, mora da je agresivan
-ako pipneš kucu odmah idemo kući da pereš ruke i šetnji je kraj (to što pipa klupe, pultove po prodavnicama, valja se po asvaltu, pipa loptu i zemlju nema veze)
-ili samo nervozno povuku dete prema sebi
ulepšali bi im život, a prvenstveno detinjstvo koje i treba da bude bezbrižno i bez stresa koga će kada odrastu imati sasvim dovoljno.
Nemojte me pogrešno shvatiti i pomisliti da odobravam da se svakom psu pridje. Bože sačuvaj, pa ja sam prva koja ne prilazi svakom keru a kamoli dete. Ako pažljivo pročitate videćete da zabrane prilaska u tim rečenicama postoje. Deca ih apsolutno ispravno shvataju.......malo je teže sa roditeljima, bakama i dekama.
Zar nije prelep prizor kada u susret psu i vama trči malena šarena haljinica iz koje štrče dve ručice ili minijatura od dase u bermudicama i majičici. Malene noge pokušavaju brzo da hodaju I oboma se ljubav ogleda na ozarenim lišcima a okice cakle........ovu sliku pamte svi, i odrasli i deca.
Ovih par poučnih rečenica naša deca ponavljaju već milioniti put. Puno puta, naša šetnja prodje bez psećeg jurcanja i treninga jer psi imaju preča posla. Naravno da nam je drago zbog toga, ali je još draže roditeljskom srcu kada vidim da naša deca ne prodju nezainteresovano kraj mališana koji želi a ne sme da pomazi kucu, nego odvoje vreme i osmeh za tog malenog čoveka.
ovde je dečak hteo da pridje, ali nije dobio dozvolu
Ovaj dečak je dobio dozvolu
KADA BI
Ovo nije toliko priča o psima koliko o ljudima i to jako mladim.
Roditelji greše plašeći decu psima i drugim životinjama. Deca se ne radjaju sa strahovima, kao ni jedno živo biće. Strah se uči kao i hodanje, govor, igranje., s tim što je roditelju da sve ovo nauči dete potrebno vreme ,strpljenje i rad. Da bi naučio dete strahu, tom istom roditelju je potrebno par reči i par sekundi kao i totalno nerazmišljanje o tome šta čini sopstvenom detetu. Straha se dete kasnije baš teško oslobadja. Uneti rodjenom detetu fobiju koja će u njemu živeti ceo njegov život, je krajnje neodgovorno. Dete se na primer plaši da spava u potpuno mračnoj sobi. Ostavljate mu svetlo, ali se uporedo sa tim trudite da ga tog straha oslobodite pričajući mu, objašnjavajući i pokušavajući svako veče da eskivirate paljenje svetla.
Zašto ga onda učiti strahu od životinja, ne samo pasa?
Zašto ga ne učiti kako da živi sa njima, da ne strepi, kako da mu svaki odlazak u školu i povratak kući ne bude noćna mora? Da li znate koliku nervozu taj svakodnevni strah stvara kod vaših naslednika, pa ako hoćete bude i uzročnik raznih bolesti? Zašto ga ne učiti da razume i da iz tog razumevanja možda (ako bude želeo i imao uslove) proistekne i ljubav prema psu?
Kad samo pomislim koliko dece je pored naših pasa savladalo strah od tih životinja. Bogami, oslobodili smo straha i par odraslih osoba.Danas, dok šetamo Meša, koji je veliki pas, mojoj deci nije teško da čučnu pored psa, pozovu mališana da ga pomazi (normalno ako dete prvo hoće i ako roditelj na to pristane), sve vreme provedu ne skidajući pogled sa psa i pričajući sa detetom. Pa mu bace lopticu koju on donese a oči mališana su kao fildžani, širom otvorene i upijaju život. Osmeh na malenom licu je najveća i jedina prava nagrada i pogled na te malene ruke koje nespretno pokušavaju da maze psa, vuku ga i guraju mu ruke u usta. Dlanovi nestaju u gustoj kerećoj dlaci a izraz fasciniranosti detetovog lica je nešto što vas u srce takne i ostaje tu dugo,dugo da tinja. Pa onda oni žele da mu bace lopticu. Eeee, tu malo pripomognemo zadržavajući Meša. Pa pljeskanje ručicama i oduševljena vriska kada on vrati lopticu. Objašnjavaju naša deca
-da se kuci uvek prilazi od napred, nikada od pozadi da bi te kuca videla, pa i ti ne voliš da te neko uplaši s ledja?
-da se nikada ne trči jer kuca pomisli da hoćeš da se juriš pa potrči za tobom a onda ti pomisliš da te kuca juri........u stvari, niko nikog ne juri, samo ti i kuca imate nesporazum
-da se ne prave nagli pokreti rukama i nogama jer kuca pomisli da hoćeš da je udariš, a zna da je bila dobra, pa joj nije jasno zašto hoćeš da je udariš......a i ti ne voliš da te neko bije, jel da?
-da se kuca nikada ne udara i ne ćuška nogom jer nije lepo nikoga šutirati, pa ni kucu......e onda se kuca ljuti
-da se nikada kuci ne daje da jede nešto što ti jedeš a da pre toga ne pitaš kucinog gazdu jer ima kuca koje su jako halapljive, pa žureći da uzme zalogaj od tebe, može da te ogrebe zubom po ruci
-da se nikada ne prilazi kucama lutalicama ,osim ako ih ne znaš od ranije, jer ne poznaješ kucu, možda je gladna, umorna, uplašena.ili je nešto boli......onda može pogrešno da razume tvoju pažnju, zato je bolje da je ne diraš
-da se nikada ne prilazi kuci dok ne pitaš njenog gazdu. Stoj i sačekaj da gazda dodje, pitaj, i tek kada je gazda pored kuce i odobri da je maziš onda je pomazi......kao mi sada
-da se u tvom telu, kada se uplašiš, stvara jedan miris koju kuce osete jer imaju milion puta bolji njuh od čoveka, pa se i one uplaše .......a zašto da se plašite oboje kad nema potrebe?
Kada bi roditelji ovih nekoliko rečenica rekli svojim mališanima, umesto rečenica
-ne prilazi psu, uješće te.
-skloni se, vidi koliki je, mora da je agresivan
-ako pipneš kucu odmah idemo kući da pereš ruke i šetnji je kraj (to što pipa klupe, pultove po prodavnicama, valja se po asvaltu, pipa loptu i zemlju nema veze)
-ili samo nervozno povuku dete prema sebi
ulepšali bi im život, a prvenstveno detinjstvo koje i treba da bude bezbrižno i bez stresa koga će kada odrastu imati sasvim dovoljno.
Nemojte me pogrešno shvatiti i pomisliti da odobravam da se svakom psu pridje. Bože sačuvaj, pa ja sam prva koja ne prilazi svakom keru a kamoli dete. Ako pažljivo pročitate videćete da zabrane prilaska u tim rečenicama postoje. Deca ih apsolutno ispravno shvataju.......malo je teže sa roditeljima, bakama i dekama.
Zar nije prelep prizor kada u susret psu i vama trči malena šarena haljinica iz koje štrče dve ručice ili minijatura od dase u bermudicama i majičici. Malene noge pokušavaju brzo da hodaju I oboma se ljubav ogleda na ozarenim lišcima a okice cakle........ovu sliku pamte svi, i odrasli i deca.
Ovih par poučnih rečenica naša deca ponavljaju već milioniti put. Puno puta, naša šetnja prodje bez psećeg jurcanja i treninga jer psi imaju preča posla. Naravno da nam je drago zbog toga, ali je još draže roditeljskom srcu kada vidim da naša deca ne prodju nezainteresovano kraj mališana koji želi a ne sme da pomazi kucu, nego odvoje vreme i osmeh za tog malenog čoveka.
ovde je dečak hteo da pridje, ali nije dobio dozvolu
Ovaj dečak je dobio dozvolu
uspela si...inaguracija za koji dan...
