(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
KAD ZEMLJA ĆUTI
Ovo su fotosi iz polja.....tako sam malena i nejaka bila tamo čekajući da se nebo otvori. Ni prašina se ne podiže tada na kolskom putu dok po njemu koračamo Meš i ja.....Samo tišina..... i evo mojih misli tada.....
Kada se nebo naljuti zemlja se ućuti. Tako je tiha...da li ste to primetili? Prosto sve zamre...bubice, mravi, miševi po polju što švrćkaju se u kukuruzima, krtice, psi se ne čuju iz poslednjih kuća, zečevi ne šušore medju kukuruzima i ne pretrčavaju nam put......ptice prestanu sa pesmom i razgovorom. Sve ćuti i čeka da nebo prolije svoj bes....i da nebo zemlji svoju ljubav opet podari i glas i stas....lepotu zvuka i boja. Nebo ne pamti.....uvek je drugačije a isto....ali na zemlji ostaju posle nekih njegovih oluja duboki ožiljci...a nekad, samo zemlji suze svoje podari....to nebo sa zemljom svoju tugu podeli.Zemlja nikad ne zna da li će nebo da je voli ili ne voli....samo radja i daje koliko joj ljubav neba dozvoli.
taman pasuje.....
