Kad zaćutim

Ovih dana mi je ponestalo reči.Stari simptom spuštanja oružja...Desi se i to.Odnekuda se pojavi neki glas prvo tiho,pa onda sve glasnije govori - odustani.On priča,ja zaćutim...Povadim stare zapise i kantare i sabiram,oduzimam,važem...Da li je stigao taj trenutak za veliko-malo odustajanje...
Jutros,rano pokrenula me želja da poslušam neke pesme Gibonija.Čir je pukao,može se dalje...Divlji cvit...U srce potočaj ka divlji cvit ,pušti dažd iz oka da okripi...

http://www.palic.info/node/747

 

[srna4]

Pripremi se na zivot u kojem ces cesto morati da spustas oruzje, ali samo na kratko, dok se ne "prepakujes" sama a sobom pa opet u stare i nove bojeve. To je naprosto zivot u zemlji u kojoj doveka traje tranzicija pa je tesko ispostovati sebe. Dobro je da si svesna kada i koliko dugo treba biti u zatisju. Srecno, pozz

 

[crvene cipele]

Srno,lepo rečeno.Sve si razumela.Još malo,pa ću biti ona stara...Hvala .Pozz

 

[lanavi]

Da...da...samo se skvrci u uglu svom, obujmi dusom svoje srce da ne cuju kako preskace i lupa dozivajuci lepo...samo pokrij svoje oci da ne vide kako suze spiraju sumaglicu s pogleda... samo zacuti da ne slusaju kako sapatom tiho pregovaras sa sobom trazeci i milost, i oprost, i spremnost da zaboravis, razumes, prihvatis...Oslusnuce te i pritiskati da priznas i ono sto ne znas da postoji a onda ce se umorna od mucenja okrenuti i otici nekom drugom...sa izvesnoscu da ne zaboravlja svoje zrtve...a mogucnoscu da se povrati i pozeli novi dvoboj. Nema veze...ionako cemo u medjuvremenu ojacati, prikupiti snagu i zapretiti u sebi da narednog puta nece biti. Ko zna...neko od to dvoje je u pravu!