(Inspiracija ne temu: "Smrt bez iznenađenja" - PDF filozofija)
Kad sam prvi put zakasnio na vlastiti sprovod, jako sam to primio svome, poprilično statičnom srcu. Onako mrtav, sav sam probledeo od stresa. Oblio me hladan, mrtvački znoj. I promislivši dobro, hladne glave, zaključio sam: ovo se neće ponoviti.
Ali lako je to reći, a vlastiti sprovod organizovati gotovo je nemoguće. Tako mi i treba kad nisam uplaćivao osiguranje u slučaju smrti, održavao dobre odnose s rodbinom, pravio decu i unapred tražio sebi grobno mesto. Sada, u ovom stanju to pokušavati prava je noćna mora sred belog, belog dana...
Kao mrtvog čoveka niko me ne shvaća ozbiljno. U pogrebnoj firmi „Bez šale“ posumnjali su u validnost moje kreditne kartice, na što sam uvređeno napustio prostorije te mrtvačnice najjadnijih. Možete misliti šoka kada sam ustanovio da su mi, zbog smrtnog slučaja, kreditne kartice doista izgubile validnost! I još većeg šoka kada je i bankomat u meni prepoznao neživo stvorenje.
Tako je to krenulo, nekako sam skupio nešto keša pa nastavio pohod po pogrebnim firmama. Odbili su me u „Crnom golubu“, „Zakopanima“, „Nebeskom busenju“ i „Krepkom snu“, pod različitim izlikama. Posebno je izražena bila tzv. kongregacijska polilema. Nisam pripadao niti jednoj Crkvi ili verskoj zajednici, a kako sam nakon smrti zapostavio odnose s rodbinom i prijateljima, pojavio se problem hoće li mi iko išta uopšte i reći nad otvorenim grobom!
Problemi, problemi – nitko živ ne bi bio u stanju uhvatiti se u koštac s navedenim problemima. No radio sam na organizaciji sprovoda i dalje, premda sve slabijim i slabijim intenzitetom, zaživotario sam onako mrtav, lagano izumirao na suho još dugi, dugi niz dana, nedelja, meseci...
Tek su mi u „Prividnom klasju“ – očigledno predbankrotnom pogrebnom preduzeću u poslovnici kojega su izloženi crni florovi već stigli posiveti od nenošenja – omogućili pokop dostojan čoveka, a za neveliku svotu novaca. Zašto baš oni, ne znam: možda sam im se sažalio u svoj svojoj nezavidnosti; možda su im dugovi došli do grla pa su prihvatali sve žive i mrtve poslovne prilike; možda su, što je krajnje sumnjivo, pomislili da sam živ, da samo umišljam da sam mrtav, pa bi to onda značilo...što ono? Ne znam, otkako nameravah umreti i u monologu lako gubim nit.
Uglavnom, u „Prividnom klasju“ omogućili su mi dostojnu sahranu i onda ja zakasnim! Jer neverovatne su se stvari dogodile tog odvratnog jesenjeg prepodneva kad sam trebao zaleći na svoj konačni položaj: budilnik je naprasno izmenio zvuk alarma; iz slavine je izlazila – bez nekog očiglednog razloga – tamnozelena voda; vrata su se izglavila iz štoka i legla poprečno, zaprečivši mi izlaz iz stana; liftu je remenje puklo, tramvaj je iskočio iz tračnica sedam puta, a taksist me odbio voziti jer me prošli put video u vozilu konkurentske firme.
Sve se urotilo da zakasnim na vlastiti sprovod. I zakasnio sam: uz zvuke „Fale“ pokopali su prazan kovčeg. Kažu da je pop prekrasno govorio, ali šta vredi!
Valjalo je organizaciji sprovoda prionuti ispočetka, ali... Da ne blebećem, da ne detaljišem – ista se priča ponovila i ista se priča ponavlja i ponavlja već dve, tri ili četri godine. Ili... To ja kažem aproksimativno, jer mrtav sam, pa mi vreme ne teče, ali ipak bih voleo da sve to već jednom svrši – kao da već jednom nije svršilo! A ipak, kad god uspem pronaći pogrebno preduzeće voljno da me sahrani, splet okolnosti još više se splete – kao u gore opisanom slučaju – i ja zakasnim na vlastiti sprovod.
Počeo sam u očaju obilaziti sprovode posve nepoznatih pokojnika u suludoj nadi da ću, kao slučajno, upasti u raku. Jednom mi je to i uspelo, ali grobari su me primetili, izvukli me na uže i isprebijali, istina, ne na mrtvo ime.
„Ovo je porodična grobnica!“, vikali su za mnom.
Bavim se mišlju da odustanem od svega. Ima dana kad to zaista i učinim. Sednem u park da hranim golubove, ali, kako sam mrtav, umesto golubova dođu vrapci. Bacim im koju mrvicu vrlo, vrlo starog hleba. Oni skakuću uokolo, zobaju pomalo, a onda za trenutak svi zastanu, kao zamrznuti, čudesno usklađeni, pa mi se obrate horskim glasom:
„Živ, živ… živ, živ!
Kad sam prvi put zakasnio na vlastiti sprovod, jako sam to primio svome, poprilično statičnom srcu. Onako mrtav, sav sam probledeo od stresa. Oblio me hladan, mrtvački znoj. I promislivši dobro, hladne glave, zaključio sam: ovo se neće ponoviti.
Ali lako je to reći, a vlastiti sprovod organizovati gotovo je nemoguće. Tako mi i treba kad nisam uplaćivao osiguranje u slučaju smrti, održavao dobre odnose s rodbinom, pravio decu i unapred tražio sebi grobno mesto. Sada, u ovom stanju to pokušavati prava je noćna mora sred belog, belog dana...
Kao mrtvog čoveka niko me ne shvaća ozbiljno. U pogrebnoj firmi „Bez šale“ posumnjali su u validnost moje kreditne kartice, na što sam uvređeno napustio prostorije te mrtvačnice najjadnijih. Možete misliti šoka kada sam ustanovio da su mi, zbog smrtnog slučaja, kreditne kartice doista izgubile validnost! I još većeg šoka kada je i bankomat u meni prepoznao neživo stvorenje.
Tako je to krenulo, nekako sam skupio nešto keša pa nastavio pohod po pogrebnim firmama. Odbili su me u „Crnom golubu“, „Zakopanima“, „Nebeskom busenju“ i „Krepkom snu“, pod različitim izlikama. Posebno je izražena bila tzv. kongregacijska polilema. Nisam pripadao niti jednoj Crkvi ili verskoj zajednici, a kako sam nakon smrti zapostavio odnose s rodbinom i prijateljima, pojavio se problem hoće li mi iko išta uopšte i reći nad otvorenim grobom!
Problemi, problemi – nitko živ ne bi bio u stanju uhvatiti se u koštac s navedenim problemima. No radio sam na organizaciji sprovoda i dalje, premda sve slabijim i slabijim intenzitetom, zaživotario sam onako mrtav, lagano izumirao na suho još dugi, dugi niz dana, nedelja, meseci...
Tek su mi u „Prividnom klasju“ – očigledno predbankrotnom pogrebnom preduzeću u poslovnici kojega su izloženi crni florovi već stigli posiveti od nenošenja – omogućili pokop dostojan čoveka, a za neveliku svotu novaca. Zašto baš oni, ne znam: možda sam im se sažalio u svoj svojoj nezavidnosti; možda su im dugovi došli do grla pa su prihvatali sve žive i mrtve poslovne prilike; možda su, što je krajnje sumnjivo, pomislili da sam živ, da samo umišljam da sam mrtav, pa bi to onda značilo...što ono? Ne znam, otkako nameravah umreti i u monologu lako gubim nit.
Uglavnom, u „Prividnom klasju“ omogućili su mi dostojnu sahranu i onda ja zakasnim! Jer neverovatne su se stvari dogodile tog odvratnog jesenjeg prepodneva kad sam trebao zaleći na svoj konačni položaj: budilnik je naprasno izmenio zvuk alarma; iz slavine je izlazila – bez nekog očiglednog razloga – tamnozelena voda; vrata su se izglavila iz štoka i legla poprečno, zaprečivši mi izlaz iz stana; liftu je remenje puklo, tramvaj je iskočio iz tračnica sedam puta, a taksist me odbio voziti jer me prošli put video u vozilu konkurentske firme.
Sve se urotilo da zakasnim na vlastiti sprovod. I zakasnio sam: uz zvuke „Fale“ pokopali su prazan kovčeg. Kažu da je pop prekrasno govorio, ali šta vredi!
Valjalo je organizaciji sprovoda prionuti ispočetka, ali... Da ne blebećem, da ne detaljišem – ista se priča ponovila i ista se priča ponavlja i ponavlja već dve, tri ili četri godine. Ili... To ja kažem aproksimativno, jer mrtav sam, pa mi vreme ne teče, ali ipak bih voleo da sve to već jednom svrši – kao da već jednom nije svršilo! A ipak, kad god uspem pronaći pogrebno preduzeće voljno da me sahrani, splet okolnosti još više se splete – kao u gore opisanom slučaju – i ja zakasnim na vlastiti sprovod.
Počeo sam u očaju obilaziti sprovode posve nepoznatih pokojnika u suludoj nadi da ću, kao slučajno, upasti u raku. Jednom mi je to i uspelo, ali grobari su me primetili, izvukli me na uže i isprebijali, istina, ne na mrtvo ime.
„Ovo je porodična grobnica!“, vikali su za mnom.
Bavim se mišlju da odustanem od svega. Ima dana kad to zaista i učinim. Sednem u park da hranim golubove, ali, kako sam mrtav, umesto golubova dođu vrapci. Bacim im koju mrvicu vrlo, vrlo starog hleba. Oni skakuću uokolo, zobaju pomalo, a onda za trenutak svi zastanu, kao zamrznuti, čudesno usklađeni, pa mi se obrate horskim glasom:
„Živ, živ… živ, živ!
)