U nekom jutru bez pompe,
nevidljivom oku ekrana,
neko je podigao drugog
- ne zato što mora,
već zato što zna.
Na stanicama života,
gde se ćutanje obično krivi,
jedna ruka dotakne rame i kaže:
“Tu sam, dokle god ti treba da jesi.”
Ljudi, znaš, umeju da zaborave svetlost,
ali ne kad im je neko čuva u očima.
Radost se preliva s kapka na kapak,
kad osmeh nije takmičenje, nego poziv.
I niko ne sme da padne bez kruga
koji ga u ćutanju drži.
U tom krugu nema pitanja:
samo prisustvo, toplina, čest.
Jer ljudskost nije reč,
ni zakon, ni navika.
Ljudskost je čast
- čuvati drugog kao svetinju
koja hoda pored nas.
Hvala, @Łagerta