Kad je klovnovsko odelo na pranju...

Kako smo naivni kad mislimo da nam naš život pripada! A ništa nije naše manje od njega. Samo se zavaravamo da smo nešto mnogo bitni, u stvari samo smo marionete koje neko pomera gde hoće. Kujemo planove, kobajagi menjamo svet u nama, a na kraju, sve bude kako biti mora. Kao kad jednog dana kreneš putem kojim ne ideš nikad i doživiš nesreću na putu. Nisi ti pošao tim putem jer si tako izabrao, ne, prosto si morao tu da budeš, neko veći je povukao konce, tvoje je bilo samo da umisliš da si sam birao baš taj put. Kakve smo samo naivne budale!

 

[Red]

Gde ste sad, rođeni moji, kad mi je osmeh na pranju? Gde ste, dragi moji, sad kad je dan ko stvoren za neku katastrofu? Zašto mi poštar umesto računa ne donese paket osmeha i zagrljaja, da ih čuvam na dnu ormara za dane kad sam mala poput zrnca peska u pustinji? Ko će biti moj Sančo Pansa da me prati u stopu dok se borim sa životom koji ne umem da prihvatim sasvim i povinujem mu se? Ko će mi slati glupe šale dok u mom srcu pada olovna kiša koja spira sve smešno u meni? Ko će mi pokloniti deo svog sunčanog neba, da zakrpim ovu oluju čiji kovitlac me vuče na dole? Kome da verujem ako me moj brat proda za sitne novce kao da sam staro gvožđe...

 

[Ronaldo2021]

 

[prsho]

sto znam ni ja nisam nesto od povjerenja, ugasim telefon kad prigusti

 

[Red]

Kakva je ovo pozornica na kojoj smo samo statisti, slučajni prolaznici i glumci koji veličinu svoje glume mere količinom srca, lajkova i citata? Ako si pisao, a niko ti nije dao reakciju, čemu sve to? Ako te niko nije citirao, da li to znači da te ne vole ili da nisi dovoljno dobar?
I tako, postajemo neki novi, drugačiji, nepostojeći ljudi, slepi za tuđa osećanja i vreme koje uskraćujemo sebi i ljudima oko nas, a sve više zarobljeni u ovom izmišljenom svetu satkanom od tema i poruka. Kome pišemo te poruke? Za koga smišljamo zabavne postove? Zbog koga se trudimo da budemo lepši na fotkama, duhovitiji u porukama, zabavniji na temama? Koga čekamo ovde, zarobljeni u bezvremenskom prostoru? I čemu blog, što lepo ne pišemo više tajne dnevnike kao nekad?!?

 

[Sojka ptica]

Radi sebe, Red. Dobar covek si radi sebe ne radi drugih.
Postove pisemo i smesni smo zato sto, pre svega, mi uzivamo, mi se smejemo.

 

[Red]

Radi sebe, Red. Dobar covek si radi sebe ne radi drugih.
Postove pisemo i smesni smo zato sto, pre svega, mi uzivamo, mi se smejemo.

Slažem se, ali da li smo mi koji ovde pišemo o raznim filozofijama života, isti mi koji kuvamo, idemo na posao, kupujemo namirnice u lokalnoj radnji?

 

[Soradze]

Slažem se, ali da li smo mi koji ovde pišemo o raznim filozofijama života, isti mi koji kuvamo, idemo na posao, kupujemo namirnice u lokalnoj radnji?

Da, to smo mi, samo navučeni na virtualu, kao narkomani...

 

[Sojka ptica]

Slažem se, ali da li smo mi koji ovde pišemo o raznim filozofijama života, isti mi koji kuvamo, idemo na posao, kupujemo namirnice u lokalnoj radnji?

Da, to smo mi. A ovo pisanje ovde je mali beg od svega toga.

 

[Red]

Dobro veče, mili moji!
Dobro došli na večerašnju predstavu!

Ja ću biti vaš klovn večeras, udobno se smestite, raskomotite i najpre sve vaše tuge, sve vaše strahove i sve vaše brige, ubacite u moje džepove, da vam ne kvare osmeh i uživanje u programu koji sam pripremila za vas! Ne gledajte moje oči, one ne umeju da glume sreću, gledajte samo moje usne, one će reći ono što vam je potrebno! Ne gledajte moje bore na čelu i između obrva, gledajte samo bore smejalice oko mojih lažljivih usana! Dajte meni i te probleme kojih ste se sad setili, mislite samo na lepe stvari, smejte se i veselite, ima ko umesto vas da plače! Može još jedan aplauz, da znam da sam dobro odigrala svoju stalnu ulogu!

Predstava je gotova, nadam se da ste uživali i da vam se vaš teret više ne čini tako težak, jer u želji da vama bude lakše, jedan deo vaših muka sam ostavila na dnu moje duše...

Laku noć, sanjajte lepo, spavajte mirno, sanjajte nestašno, spavajte lepo!
A ja? Ja ću da skinem šminku i šareno odelo klovna i opet ostanem gola, obučena samo u svoj depresivni plašt.

Laku noć i vidimo se uskoro, možda i brže nego što možete da pretpostavite!

 

[Red]

 

[Red]

Nekih dana je tako jednostavno otvoriti dušu i reći sve, nekad kroz šalu, nekad kroz suze. Ali nekad, bože, kako je nekad teško razmaknuti usta da iz njih poteknu prave reči! Nekad imamo i kome, ali nam je žao da mu uništimo dan, nije to zaslužio, a u duši je tama i hoće da oboji sve što dotakne. Tad polako, jedan sloj, pa drugi, malo grubog oblikovanja, potom treći, još malo šmiglanja finom šmirglom i na kraju, osmeh kao završni sloj, polako se nanosi sve kao kad moler gletuje zidove, da ih poravna, da postanu prihvatljivo savršeni. I evo, svet može da nastavi da se okreće, asrce, pa u njemu ispod svih slojeva je već kovitlac osećanja. Ali osmeh može sve da sakrije, ako se niko ne zagleda dovoljno duboko. A neće...

 

[Red]

Kako bi život bio jednostavan da možemo po potrebi da izvadimo dušu i pomilujemo je kad nas zaboli... da možemo da izvučemo srce iz grudi i zagrlimo ga kad je tužno... da sebe same utešimo kad ne dolaze reči koje su nam potrebne... Ali ne može, ne ide to tako...