ili : POZDRAV ZA FILIJANU !
»Ne razumeju me: ja nisam usta za ove uši. Suviše sam dugo živeo u gorama, suviše sam mnogo slušao šta govore potoci i drveće: ovi me sad, kad, govorim slušaju kao što slušaju čobane. Neuzburkana je moja duša i jasna kao gora pred podne. A oni misle da sam hladan, i da sam podrugivač koji pravi grozovite dosetke. Gledaju me eto i smeju se: i smejući se još me i mrze. Ima leda u njihovom smehu.«
Tada se dogodi nešto, da sva usta zanemeše a sve se oči unezveriše. Jer se međutim igrač na konopcu dao bio na svoj posao: izašao je kroz jedna vratanca, pa se uputio preko konopca razapela između dva tornja, tako da je visio s jednog kraja na drugi kraj pijace nad glavama ljudi. Baš kad je igrač prispeo do sredine svoga puta, otvoriše se ponovo vratanca i iza njih iskoči jedno šareno čeljade, lakrdijaš šta li, i pođe brzim skokom za onim napred. »Brže, kljakonogo, uzvikivao je svojim strašnim glasom, brže lenštino, uštvo, beskrvniče! Sad ću te zagolicati svojom potpeticom! Šta ćeš ti tu izmedu tornjeva? U toranj s tobom, treba te zatvoriti jer prečiš puta boljemu od sebe!«
– I sa svakom rečju prilazio mu je bliže: a kad je bio samo još jedan korak iza njega, tada se dogodi nešto strašno, što je učinilo da sva usta zaneme i svačije se oko unezveri: – prodera se kao vrag i preskoči onog što mu je stajao na putu. A ovaj, kad vide gde ga suparnik pobedi, izgubi i glavu i konopac; odbaci od sebe motku i brže nego ona strovali se u dubinu, kao klupko od ruku i nogu. Pijaca i narod izgledahu kao more kad njime iznenada zavitla oluja: sve se razbeže kojekuda i kako ko stiže, a ponajviše odonud gde je trebalo da padne telesina. Zaratustra pak ostade, i baš pored njega pade telesina, isprebijana i izmrcvarena ali još ne mrtva. Posle nekog vremena povrati se razdrobljenomu svest, i on vide Zaratustru gde kleči kraj njega. »Šta ćeš ti tu? reče naposletku, – ja sam već odavna znao, da će mi hromi daba podmetnuti nogu. Sad će me odvući u pakao: zar hoćeš da ga sprečiš?« »Tako mi časti, prijatelju, odgovori Zaratustra, svega toga nema, ne postoji to o čemu ti govoriš: niti ima đavola niti pakla. Duša će tvoja pre još biti mrtva nego tvoje telo: ne boj se već ničeg više!« Čovek ga pogleda s nepoverenjem. »Ako istinu zboriš, reče tad, onda ne gubim ništa ako izgubim život. Ja nisam mnogo više nego zverka koju su naučili da igra, batinama i puštajući je da gladuje.« »A ne, reče Zaratustra, ti si od opasnosti načinio sebi poziv, to nije nešto što treba prezirati. A sad te tvoj poziv upropašćuje: zato ću te ja svojim rukama zakopati.« Kad je Zaratustra ovo rekao, čovek na umoru nije vise odgovarao; ali je micao rukom, kao da traži ruku Zaratustrinu, da bi mu se zahvalio.
Međutim se spusti veče, i pijaca utonu u suton: tada se raziđoše svi, jer i radoznalost i strah najzad se umore. A Zaratustra osta sedeći na zemlji pokraj mrtvaca, i zaduben u misli: tako zaboravi na vreme. Ali naposletku dođe noć, i hladan vetar poče duvati preko usamljenoga. Tada se podiže Zaratustra i reče u svome srcu: »Odista, lep je ribolov imao danas Zaratustra! Nije ulovio čoveka ali je ulovio lešinu. Neprijatno tajanstven život je ljudski, i uvek još bez smisla: jedan lakardijaš može da mu bude sudbonosan. Ja bih da naučim ljude šta je smisao njihova bića: to je Natčovek, munja iz crnog oblaka Čovek. Ali još sam ja daleko od njih, i za moj smisao oni još nemaju smisla. Još sam ja za ljude nesto posredi između lude i lešine. Mračna je noć, mračni su puti Zaratustrini. Hodi, hladni i ukočeni druže! Poneću te onamo gde ću te zakopati svojim rukama.«
Kada je Zaratustra to rekao u svome srcu, natovari lešinu na leđa i pođe. Ali nije išao ni sto koraka, a privuče se uza nj jedan čovek pa mu poče šaputati na uho – i gle! Taj što je tu govorio, bio je lakrdijaš s tornja. »Idi iz ovoga grada, Zaratustra; ovde te premnogi mrze. Mrze te poštenjaci i pravednici, i nazivaju te svojim neprijateljem i prezriteljem; mrze te ispovednici prave vere, i nazivaju te opasnošću za gomilu. Imao si sreće, što su ti se smejali: i odista, govorio si kao kakav lakrdijaš. Imao si sreće, što si se pridružio onome mrtvom psu; zato što si se tako ponizio, spasao si se, za danas. Ali idi iz ovoga grada – ili ću sutra tebe preskočiti, ja živ tebe mrtvoga.« I kad je to izrekao, nestade čoveka; a Zaratustra ode dalje kroz mračne ulice.
»Ne razumeju me: ja nisam usta za ove uši. Suviše sam dugo živeo u gorama, suviše sam mnogo slušao šta govore potoci i drveće: ovi me sad, kad, govorim slušaju kao što slušaju čobane. Neuzburkana je moja duša i jasna kao gora pred podne. A oni misle da sam hladan, i da sam podrugivač koji pravi grozovite dosetke. Gledaju me eto i smeju se: i smejući se još me i mrze. Ima leda u njihovom smehu.«
Tada se dogodi nešto, da sva usta zanemeše a sve se oči unezveriše. Jer se međutim igrač na konopcu dao bio na svoj posao: izašao je kroz jedna vratanca, pa se uputio preko konopca razapela između dva tornja, tako da je visio s jednog kraja na drugi kraj pijace nad glavama ljudi. Baš kad je igrač prispeo do sredine svoga puta, otvoriše se ponovo vratanca i iza njih iskoči jedno šareno čeljade, lakrdijaš šta li, i pođe brzim skokom za onim napred. »Brže, kljakonogo, uzvikivao je svojim strašnim glasom, brže lenštino, uštvo, beskrvniče! Sad ću te zagolicati svojom potpeticom! Šta ćeš ti tu izmedu tornjeva? U toranj s tobom, treba te zatvoriti jer prečiš puta boljemu od sebe!«
– I sa svakom rečju prilazio mu je bliže: a kad je bio samo još jedan korak iza njega, tada se dogodi nešto strašno, što je učinilo da sva usta zaneme i svačije se oko unezveri: – prodera se kao vrag i preskoči onog što mu je stajao na putu. A ovaj, kad vide gde ga suparnik pobedi, izgubi i glavu i konopac; odbaci od sebe motku i brže nego ona strovali se u dubinu, kao klupko od ruku i nogu. Pijaca i narod izgledahu kao more kad njime iznenada zavitla oluja: sve se razbeže kojekuda i kako ko stiže, a ponajviše odonud gde je trebalo da padne telesina. Zaratustra pak ostade, i baš pored njega pade telesina, isprebijana i izmrcvarena ali još ne mrtva. Posle nekog vremena povrati se razdrobljenomu svest, i on vide Zaratustru gde kleči kraj njega. »Šta ćeš ti tu? reče naposletku, – ja sam već odavna znao, da će mi hromi daba podmetnuti nogu. Sad će me odvući u pakao: zar hoćeš da ga sprečiš?« »Tako mi časti, prijatelju, odgovori Zaratustra, svega toga nema, ne postoji to o čemu ti govoriš: niti ima đavola niti pakla. Duša će tvoja pre još biti mrtva nego tvoje telo: ne boj se već ničeg više!« Čovek ga pogleda s nepoverenjem. »Ako istinu zboriš, reče tad, onda ne gubim ništa ako izgubim život. Ja nisam mnogo više nego zverka koju su naučili da igra, batinama i puštajući je da gladuje.« »A ne, reče Zaratustra, ti si od opasnosti načinio sebi poziv, to nije nešto što treba prezirati. A sad te tvoj poziv upropašćuje: zato ću te ja svojim rukama zakopati.« Kad je Zaratustra ovo rekao, čovek na umoru nije vise odgovarao; ali je micao rukom, kao da traži ruku Zaratustrinu, da bi mu se zahvalio.
Međutim se spusti veče, i pijaca utonu u suton: tada se raziđoše svi, jer i radoznalost i strah najzad se umore. A Zaratustra osta sedeći na zemlji pokraj mrtvaca, i zaduben u misli: tako zaboravi na vreme. Ali naposletku dođe noć, i hladan vetar poče duvati preko usamljenoga. Tada se podiže Zaratustra i reče u svome srcu: »Odista, lep je ribolov imao danas Zaratustra! Nije ulovio čoveka ali je ulovio lešinu. Neprijatno tajanstven život je ljudski, i uvek još bez smisla: jedan lakardijaš može da mu bude sudbonosan. Ja bih da naučim ljude šta je smisao njihova bića: to je Natčovek, munja iz crnog oblaka Čovek. Ali još sam ja daleko od njih, i za moj smisao oni još nemaju smisla. Još sam ja za ljude nesto posredi između lude i lešine. Mračna je noć, mračni su puti Zaratustrini. Hodi, hladni i ukočeni druže! Poneću te onamo gde ću te zakopati svojim rukama.«
Kada je Zaratustra to rekao u svome srcu, natovari lešinu na leđa i pođe. Ali nije išao ni sto koraka, a privuče se uza nj jedan čovek pa mu poče šaputati na uho – i gle! Taj što je tu govorio, bio je lakrdijaš s tornja. »Idi iz ovoga grada, Zaratustra; ovde te premnogi mrze. Mrze te poštenjaci i pravednici, i nazivaju te svojim neprijateljem i prezriteljem; mrze te ispovednici prave vere, i nazivaju te opasnošću za gomilu. Imao si sreće, što su ti se smejali: i odista, govorio si kao kakav lakrdijaš. Imao si sreće, što si se pridružio onome mrtvom psu; zato što si se tako ponizio, spasao si se, za danas. Ali idi iz ovoga grada – ili ću sutra tebe preskočiti, ja živ tebe mrtvoga.« I kad je to izrekao, nestade čoveka; a Zaratustra ode dalje kroz mračne ulice.