K - URVA - Sergej Jesenjin

K - URVA

Za ženu priznajem samo k-urvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

k-urva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo k-urvu,
postene neka se ne naljute...

1234.gif
 
Kliknite za proširenje...
...jedan polupismeni pripravnik , ulični žandar sačinio je izveštaj o njegovom samoubistvu - bešenjem ... inače imao je na glavi otvorenu ranu dužine 6cm i širin 1/2cm koja nije nikog od vlasti zabrinjavala...štaćeš , bio bosanac pa mu sablja dimiskija nije mogla ništa --ali ga doakala frengija .... inače komunisti su ga ganjali ; pred smrt nekoliko meseci beži im i skrivali ga rođaci i prijatelji ...nekoliko puta ga lekari spasli, držeći ga u dilkarnici kao bolesnika neodgovornog ponašanja na lečrnjima ...
 
Boze sacuvaj, nemam nista protiv, naprotiv.
Samo kazem da pesnik poredi neporedivo.
Svaka ima svrhu i funkciju, korisnu i potrebnu.
Samo sto tu sve slicnosti prestaju.

Jedna sluzi da te cedi, ucenjuje, da joj robujes i da, u pesnikovom slucaju, zbog nje "izgubis svoje pute".
Ali kad padnes, a nicija nije do zore gorela, padas nisko, u blato, bez prijatelja i para.
Tada ce ti samo jedna pruziti ruku, i pomoci da ustanes.

Kada si jak, zivis siroko i galantno, i ono sto sitnim novcima mozes platiti je neuporedivo veće od onoga sto te, uz preveliko odricanje, "sleduje".
Koliko veće? Kao zivot veće!

Zato treba imati pameti i meru, pa imati oba.
A ne ko pesnik, skoncao u 26-oj. Mozda je to bio pad kada je ocekivao ruku koja ce ga izvuci, uspraviti.
Te ruke se odrekao jos u prvom stihu.

Izbor nikako nije lak. Zato ne treba birati, nego uzeti sve.
Debeli stomak je rekao.
 
''Odavno je pao mrak.
Samo su lampe gorele kraj svakog prozora kao kakvi svetionici da pokažu put izgubljenim dušama. Hladnoća je ulazila ispod vrata, vetar je udarao iz sve snage noseći nanose snega..
Ogrnula sam maramu koju mi je još majka nekada davno isplela da me greje..
Sećam je se kako sedi na sofi i plete, a oko nje svi posedali, siti i nasmejani..
Zadrhtala sam..
Možda je bolje što je nema, da me ne vidi.
Neka jeza prođe niz kičmu, kao da me hiljadu zmijskih jezika liže..
Po prvi put osetih gađenje prema ovom sobičku, prljajvim haljinama i toj lopati u ćošku.

Oćistiću sneg..


Drvena se vrata uz tresak otvoriše i hladan vazduh probije unutra..

U tom trenutku ja, ona ista čiji su preci vekovima kraj zapaljenog ognjišta strplivo čekali pognute glave ostatke sa božićne trpeze gospodina Alekseja Nikolajevića, usudih se da ga pogledam u oči.

Omalen rastom, strkljastih ruku na čijim krajevima su iznikli krvrgavi prsti među kojima se provlačio groš kao kakva zmija, sa čekinjastom bradom preko stisnute vilice, više je ličio na kakvog umornog putnika koji je svratio na konak, spreman da plati da ga vole..

Nije očekivao da pružim ruku, pa brzo ustuknu.
Bič raseče vazduh..
Lepljiva toplota skliznu mi niz vrat.
Groš tupo zveknu o kameni pod.


Više me nije bilo strah..''

................................................................................

Nekada nije sve stvar izbora.. zar ne?


..deo pokidanih misli.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top