Божидар Карађорђевић. Син Сарке и Ђорђа Карађорђевић, уник Мише Анастасијевића, прауник Карађорђа. Политиком се занимао само као страствени српски родољуб, али га династичке игре и сам престо никад нису занимали. Ни њега ни његовог рођеног брата.
Био је врхунски уметник, и то вешестрани. Цртач, музичар, златар, филигран. Вишестрани уметник, који се интензивно дружио са писцима, племићима, сликарима, композиторима, музичарима, клошарима. Са читавом једном епохом. И од свих је био обожаван. Био је пријатељ Саре Бернар, и са њом чак и путовао. Написао је један бестселер, познат у часу смрти као један од набољих златара и филигранских уметника у Паризу, чији су залтарски радови били сумануто тражени у Француској, Енгелској, Немачкој. У својој ужој породици, он је у ствари оставио најдубљи траг у Паризу. Остали чланови породице, служе само као ковчежић за накит и као позадина за генијалног принца-занатлију. Име му стоји у каталозима и енциколопедијама. На његово име наилазимо кад откривамо Бел-епок, од Саре Бернар, до интимиста. Од Марије Башкирцев, до Брукнера. Име му је врло често изитоперено тамо, али ми знамо ко је у питању. Он је део „ Заметене историје“. Он припада „ осталим Карађорђевићима“, јер за трку око престола никад није марио ни мало.
Занимљиво је да је Бранимир био плавокос и светлоок, што не личи на Карађорђевиће ни на Саркину породицу. Старији син, Алексије је био живахан и немиран дечко. А Божидар супротно од њега, тих, миран, сталожен. Радије се играо сам са собом и време проводио са књигама, него са другом децом. И био је леп ко цурица, и јако је тешко поднео смрт своје сестре, од које је био старији десет месеци.
Завршио је прво Лицеј, који су завршила сва његова браћа. Затим је завршио правни факултет у Паризу. А онда се уписао на златарски занат, и завршио и то и филигрански занат.
Израђивао је злати накит, невероватне лепоте оригиналности. Његов накит убрзо је постао невиђено тражен, и не постоји нико из тог времена а да је припадао племству, који није сматрао за ствар престижа, да има бар комад накита, који је лично направио Принц Кара, како су га звали. Пошто се дружио са Саром Бернар, и путовао са њом на турнеје, упознао је и чувеног сликара Алфонса Муху, који је дошао да направи портрете ове глумице. После дружења са њим, Алфонс Муха се вратио у Праг и првинасликао чувену слику „ Крунисање Цара Душана“.
Нема те краљевске куће у Европи, која нема накит нашег Карађорђевића. Нити има било које грофовске или кнежевске куће која није бар покушала да се домогне једног комада тог накита, који је иради, ето један принц. То је била ствар престижа у оно време. Картије се подразумева, али накит који је направио један принц, једноставно је нешто што се мора имати, ако се има плава крв. Заборављен је овде код нас, на жалост, али комади његовог накита, настављају да живе на вратовима и глежњевима европских принцеза, војвоткиња, бароница, грофица.
Био је врхунски уметник, и то вешестрани. Цртач, музичар, златар, филигран. Вишестрани уметник, који се интензивно дружио са писцима, племићима, сликарима, композиторима, музичарима, клошарима. Са читавом једном епохом. И од свих је био обожаван. Био је пријатељ Саре Бернар, и са њом чак и путовао. Написао је један бестселер, познат у часу смрти као један од набољих златара и филигранских уметника у Паризу, чији су залтарски радови били сумануто тражени у Француској, Енгелској, Немачкој. У својој ужој породици, он је у ствари оставио најдубљи траг у Паризу. Остали чланови породице, служе само као ковчежић за накит и као позадина за генијалног принца-занатлију. Име му стоји у каталозима и енциколопедијама. На његово име наилазимо кад откривамо Бел-епок, од Саре Бернар, до интимиста. Од Марије Башкирцев, до Брукнера. Име му је врло често изитоперено тамо, али ми знамо ко је у питању. Он је део „ Заметене историје“. Он припада „ осталим Карађорђевићима“, јер за трку око престола никад није марио ни мало.
Занимљиво је да је Бранимир био плавокос и светлоок, што не личи на Карађорђевиће ни на Саркину породицу. Старији син, Алексије је био живахан и немиран дечко. А Божидар супротно од њега, тих, миран, сталожен. Радије се играо сам са собом и време проводио са књигама, него са другом децом. И био је леп ко цурица, и јако је тешко поднео смрт своје сестре, од које је био старији десет месеци.
Завршио је прво Лицеј, који су завршила сва његова браћа. Затим је завршио правни факултет у Паризу. А онда се уписао на златарски занат, и завршио и то и филигрански занат.
Израђивао је злати накит, невероватне лепоте оригиналности. Његов накит убрзо је постао невиђено тражен, и не постоји нико из тог времена а да је припадао племству, који није сматрао за ствар престижа, да има бар комад накита, који је лично направио Принц Кара, како су га звали. Пошто се дружио са Саром Бернар, и путовао са њом на турнеје, упознао је и чувеног сликара Алфонса Муху, који је дошао да направи портрете ове глумице. После дружења са њим, Алфонс Муха се вратио у Праг и првинасликао чувену слику „ Крунисање Цара Душана“.
Нема те краљевске куће у Европи, која нема накит нашег Карађорђевића. Нити има било које грофовске или кнежевске куће која није бар покушала да се домогне једног комада тог накита, који је иради, ето један принц. То је била ствар престижа у оно време. Картије се подразумева, али накит који је направио један принц, једноставно је нешто што се мора имати, ако се има плава крв. Заборављен је овде код нас, на жалост, али комади његовог накита, настављају да живе на вратовима и глежњевима европских принцеза, војвоткиња, бароница, грофица.
