Jutro...

Jutro me uvek dočeka nespremnu,
još jedno svitanje kao okov i laž.
Telo se izvije u blagi luk,
pod posteljom od sna,
još jedan zvuk
jecaj i strah što nisi tu,
što te neću čuti kako uzdišeš
za nekim danima što dolaze
praznim i sivim bez nas.

Padaju neke dosadne kiše
i svaka kap na staklima piše
čudne sonete satkane od sna.
Priču u kojoj smo ti i ja
dva anđela ili đavola.
Koga se to još tiče
sve dok te moje oči u bunilu traže
i nema onih što na tebe liče
ni onog pogleda zbunjenog jelena
ni onih usana koje bih ljubila
nema ničega,
samo san da će jednom svanuti dan
tu na tvom ramenu
u nekom drugom vremenu.

Kao srna gonjena
izmedju dva sećanja
još jedna rima u mojim pesmama...

Kliknite za proširenje...