Jutro koje Beograd neće zaboraviti - 6. april 1941.

[Nina]

Fašistička Nemačka je bez objave rata 6. aprila 1941. godine napala Kraljevinu Jugoslaviju.
Napad je počeo snažnim udarima vazduhoplovnih snaga, specijalnim dejstvima i brzim prodorima oklopno-mehanizovanih jedinica. Glavni cilj napada nemačkog vazduhoplovstva je bio: razaranje Beograda, demoralisanje vojske i naroda i uništenje jugoslovenskih vazduhoplovnih potencijala. Odluku, da se Beograd razori, doneo je lično Hitler 27. marta, razjaren vestima o demonstracijama u Beogradu protiv potpisivanja 'Trojnog pakta'.
Izvršenje zadatka povereno je 4. vazdušnoj floti pod komandom generalpukovnika Aleksandra Lera. Operacija uništenja Beograda nosila je naziv 'Strašni sud' [Strafgericht]. U 6.30 časova napala su 234 bombardera i 120 lovaca. Većina žitelja jugoslovenske prestonice zatečena je na spavanju jer je bila nedelja.

U toku 6. aprila grad je bombardovan u četiri naleta, a nastavljeno je 7. aprila, 11. i 12. aprila. Na Beograd je izručeno oko 440 tona razornih zapaljivih bombi. Poginulo je preko 2.500 ljudi. Uništeno je više stotina zgrada, među njima do temelja srušeno izdanje Narodne biblioteke Srbije - ustanove osnovane 1832. - sa oko 300.000 knjiga, uključujući srednjovekovne spise neprocenjive kulturne vrednosti. Među bombardovanim objektima je i Stari dvor [sa srušenom kupolom].
Nemački feldmaršal fon Klajstje na suđenju, posle rata, o tome rekao: 'Vazdušninapad na Beograd 1941. godine je prvenstveno imao političko- teroristički karakter i nije imao ničeg zajedničkog sa ratom. To bombardovanje iz vazduha je bilo stvar Hitlerove sujete, njegove lične osvete.'
Narodna biblioteka Srbije
Biblioteka je imala i zbirke turskih rukopisa, starih štampanih knjiga [više od200] od 15. do 17. veka, starih karata, gravira, slika, novina... Osim toga, u njoj su bile sabrane sve knjige štampane u Srbiji od 1832. godine, kao i one štampane u susednim zemljama, ali i kompletne biblioteke Vuka Stefanovića Karadžića, Lukijana Mušickog, Đure Daničića, P.M. Šafarika i drugih.

Uoči bombardovanja, na početku Drugog svetskog rata, 1. aprila 1941. godine, sveje bilo spremno za evakuaciju. Biblioteka je bila spakovana u 150 sanduka, rukopisi posebno u 38 sanduka [svaki je bio težak oko 80 kilograma], a stari časopisi u22 sanduka. Tadašnje Ministarstvo prosvete zabranilo je, međutim, 3. aprila evakuaciju prosvetno-kulturnih ustanova Beograda, pa i Narodne biblioteke, ali je naredilo da se sve dragocenosti sklone u podrum, što je i učinjeno. Zgrada je pogođena zapaljivim bombama 6. aprila, u 16 časova. Smatra se da je sve izgorelo. Prema sećanju stanovnika kraja oko Kosančićevog venca, još dva-tri meseca ruševine su se pušile.
izvor:RTS i SPC

 

[klemanso]

Занимљиво је што и 77 година после бомбардовања није утврђен тачан број погинулих, а препостављам и теже рањених, осакаћених. Зна се само број порушених, запаљених, оштећених зграда. Где се може наћи податак о именима и тачном месту страдања ових наведених 2.500 грађана?

 

[Branko Lori]

Шестог Априла, запаљивим бомбама је гађана Народна библиотека Србије. Тамо је изгорело преко 300.000 књига од којих су многе биле од непроцењиве историјске вредности. Тамо је нестало око 1400 оригиналних средњовековних ћириличних рукописа и рукописних књига! Такође, српско-турска преписка, турски рукописи и документи,... Штампане књиге од Гутенберга до 17.века. Све књиге које су настале у Србији од првог хатишерифа, па надаље. Писма (историјски, веома значајна), часописи, публикације, календари, карте,... све!

Питање над којим се сваки Србин мора замислити - зашто су Германи уништавали наше културно благо?

Ево спомен-натписа Светлане Велмар-Јанковић случајним пролазницима поред рушевина наше Народне библиотеке:



"Застаните за час, ви који пролазите! На овом месту се, до недеље, 6. априла 1941. године налазила Народна библиотека Србије. Тога дана је, у рано јутро, почело бомбардовање Београда.
Прво је разнесен мир, а затим је, на Косанчићевом венцу, запламтела Народна библиотека.
Данима су горели древни писани споменици, старе и нове књиге, списи и писма, документи и новине.
Данима је пламен уништавао сведочанства о постојању и трајању једног народа.
Данима је ватра гутала столећа историје, сажета у слова.
Пламен се, најзад, преобличио у жар, а жар у пепео.
На овом месту се, од недеље, 6. априла 1941. године налази пепео великог дела историјског памћења српског народа.

Зато застаните, за час, ви који пролазите!"

 

[jolemisa]

Švabe nikad neću zaboraviti,a gledaću da ih i moja pokoljenja znaju po zlu.

 

[BLAJBI]

Švabe nikad neću zaboraviti,a gledaću da ih i moja pokoljenja znaju po zlu.

Pazi, stotine hiljada Srba rade za Svabe danas...

 

[Koča]

Pazi, stotine hiljada Srba rade za Svabe danas...

не треба заборавити издајничку улогу југословенских комуниста у априлском рату!

Vodja jugoslovenskih komunista Tito, aprilski rat i kapitulaciju Kraljevine Jugoslavije docekao je u Zagrebu. On je 8. maja 1941. godine presao u Beograd, u kome je ostao sve do odlaska u partizane. Dok se Draza Mihailovic lomatao po Ravnoj Gori, ziveci po kolibama, u klasicnim gerilskim uslovima, i organizovao pokret otpora protiv okupatora,Tito je lagodno ziveo prvo u Zagrebu, a potom u vili porodice Ribnikar u Beogradu, koji su bili vlasnici lista “Politika”, udaljen samo nekoliko stambenih blokova od nemacke komande.

I Gestapo i i ustaska tajna policija znaju ko je i gde je...naravno, niko ga ne dira

Sve do 22. juna 1941. godine, na snazi je bio pakt o nenapadanju i saradnji izmedju Nemacke i SSSR. Kako je Kominterna bila orudje u rukama SSSR-a, a KPJ clanica Kominterne, to je KPJ na osnovu ovog ugovora imala blagonaklon stav prema okupatoru sve do 22. juna. Dok je Mihailovic razvijao svoju antiokupatorsku djelatnost, KPJ nije nista preduzimala protiv okupatora.

Poentu razloga za ustanak KPJ ne vidi u tome sto je okupirana njena drzava, vec sto je Nemacka napala jednoideoloski SSSR. Kod Mihailovica je bilo sasvim obrnuto. Njega se ideologija nije ticala, vec cinjenica da je njegova zemlja okupirana.

Rezimski komunisticki istoricar Dragoljub Petrovic, u jednom clanku objavljenom u “Vojnoistorijskom glasniku” za 1968. godinu, o tom periodu i ovaj problematici je napisao: “Berlin je planski vodio politiku trpeljivosti prema komunistima, kako bi sakrio svoje prave namere prema Sovjetskom Savezu. Zato su i nemacki okupacioni organi bili tolerantni prema pripadnicima KPJ.” Ovim je Petrovic ne samo neuspjesno pokusao da opravda saradnju KPJ u naznacenom periodu sa okupatorom, nego je u stvari posredno i priznao da je nje bilo.

O ovom periodu svjedoci potporucnik Pavle Meskovic ovako:

“Izdajnicka uloga komunista u rusenju nase vojske svima je poznata. Komunisti, ubaceni na vazna mesta u svim vojnim ustanovama, vrsili su sabotaze na svakom koraku. To je nasa vojska osetila 6. aprila 1941. Od 6. aprila do kapitulacije nase vojske, bezbroj zrtava pada od ruke komunista, jer su oni bili prethodnici Hitlerove horde. Komunisti su tada bili verna peta kolona svog velikog saveznika Hitlera.
Potpuna okupacija Srbije komunistima najvise godi. Oni su ravnopravni okupatoru. Javna bezbednost ne postoji, i svi komunisticki zlocinci izlaze iz zatvora. Nema vlasti pred kojom bi odgovarali za svoja nedela. Dok ceo narod ide zavijen u crno, bezi od susreta sa Nemcima, zatvara se u kuce pre policijskog casa, ne pali ni svetlost u kucama, - komunisti, snabdeveni nocnim “ausvajzima”, ispod ruke sa Nemcima, lumpuju i terevence sa “saveznicima”, slaveci narodnu nesrecu. Nesmetano vrse svoja nedela hapseci najispravnije i ubacujuci za taoce one koji im smetaju. Snove komunista o nesmetanom radu rusi 22. juni 1941..........

Major Vojislav D. Pantelic je isti period opisao na ovaj nacin:

“Treba istaci ovde rad komunista. Oni su sve do 22. juna bili veliki prijatelji sa Gestapoom. Tek posle napada na Rusiju i poziva Staljinovog 2. jula da se dignu na otpor, komunisti su se osetili na terenu. Ceo mesec juli, mali komunisticki odredi, od 10 do 30 ljudi, napadali su zandarmeriske stanice, razoruzavali zandarme, pljackali novac iz drzavnih ustanova. U selu Bela Crkva kod Valjeva, neki Zikica Jovanovic, Komandant Valjevskog partizanskog odreda, jacine 10 komunista, ubije na jednom zboru dva Srbina zandarma. Taj dogadjaj Tito slavi kao “pocetak ustanka u Srbiji”. Za Tita i komuniste, ustanak je poceo ubijanjem Srba zandarma, koji su skoro listom bili tajno potcinjeni organizaciji pukovnika Mihailovica, a samo formalno pod Nedicevom vladom. Ceo avgust komunisti su napadali zandarmeriske stanice i palili opstinske arhive. Tako su napali u julu stanice u Raci, Peckoj, Kamenici; u avgustu u Mionici, V. Plani, Svrljigu, Knicu, Lajkovcu i Bajinoj Basti. u Bajinoj Basti i Vlasotincima opljackali su poreske uprave i odneli sav drzavni novac. Nemce su napali tek 1. septembra u Krupnju i 10. septembra kod Ljiga. Tako su oni za tri meseca Nemce napali samo dvaput; inace su ubijali Srbe, i to nazvali borbom protiv okupatora. .....

 

[BLAJBI]

Pricao mi je otac da je bio u Beogradu kada se desilo bombardovanje.....

Stajali su na balkonu i posmatrali dolazak nemackih aviona....

Jedan komsija je stajao na balkonu pored njihovog...

Kada su pocele da padaju bombe sve blize, krenuli su u podrum zgrade...

Moj otac je viknuo komsiji: "Komso silazi sa balkona, ubice te Svabe!"

A komsija mu je odgovorio: "Nece....Nemaju oni bombu bas za mene, hocu da gledam!"

Na zalost, imali su bombu bas za njega.....

 

[Gruban]

Занимљиво је што и 77 година после бомбардовања није утврђен тачан број погинулих, а препостављам и теже рањених, осакаћених. Зна се само број порушених, запаљених, оштећених зграда. Где се може наћи податак о именима и тачном месту страдања ових наведених 2.500 грађана?

Mislim da nikakvog popisa poginulih ni utvrđivanja tačnog broja nije bilo.Razlog je jednostavan,ni vlasti koje su uspostavljene tokom okupacije ni "oslobodioci" nisu imali interesa da preduzimaju tako obiman i zahtevan posao a kako je vreme odmicalo to je postajalo objektivno i sve teže.Kad je reč o broju stradalih reč je zapravo o proceni.Broj od 2500 jeste procena novijeg datuma.Mislim da se pojavaljuje od početka 2000 -tih dok je ranije u udžebicima za osnovnu i srednju školu stajao podatak o 6000 poginulih,.U vreme komunizma inače se veoma preterivalo sa brojem žrtava pa procena od 2500 zvuči mnogo realističnije.
Razlog za nesrazmerno veliki broj žrtava u bombarodvanju Beograda u poređenju sa gradovima na zapadu Evrope od kojih su neki mnogo više i duže bombarodvani,leži u činjenici da su mnogi objekti posebno privatne kuće bile sagrađeni od slabijeg i manje otpornog materijala, a i sistem skloništa nije bio ni blizu dobar kao u tim gradovima.

 

[Nina]

Beogradu, koji je tada imao 370.000 stanovnika, stradalo je između 2.700 i 4.000 ljudi.Potpuno je razoreno 714 zgrada, teže oštećeno 1.888 zgrada, a delimično oštećeno 6.829.

Gađane su gusto naseljene četvrti, bolnice, Učiteljski dom, Kalenić pijaca, železnička stanica, Glavna pošta, zemunski aerodrom.
U porti Vaznesenjske crkve pobijeno je i ranjeno nekoliko stotina civila, a više stotina građana stradalo je kada je direktno pogođeno gradsko sklonište u Karađorđevom parku.

Narodne biblioteke, koja je podignuta 1832.godine, potpuno je unistena i spada u kulturoloski genocid. U požaru posle bombardovanja nestao je ceo fond sa 350.000 knjiga, uključujući i srednjovekovne spise neprocenjive vrednosti,a sam Ler koji je komandovao napadom na Beograd ,je prilikom sudjenja izjavio da je biblioteka označena kao cilj da bi se uništilo kulturno nasleđe srpskog naroda.