Jutro. Od limeni sims odzvanjaju kapi kiše koja pada već danima. Mamuran od velike količine popijenog alkohola pokušavam da se pridignem iz kreveta. Pokušavam da se setim šta sam radio protekle noći ali mi ne ide baš najbolje.
*** Par dana ranije ***
Nakon radnog vremena spremam se da pođem na ručak sa Ivanom. Ako niste znali, Ivana je moja devojka, zabavljamo se već tri godine i planiram da je oženim. Bavim se kancelarijskim poslom i mislim da su mi primanja dovoljna za solidan život sa njom. Volim je. Ona je jedina svetla tačka u svim tmurnim danima koje mi donosi život. Ivana nije iz Beograda, upoznali smo se leta 2015. godine na moru. Bila je sa svojim drugaricama, dok sam ja bio sa svojim društvom. Sedeći za šankom razmenjivali smo poglede i nakon nekog vremena u meni je prelomilo i morao sam da joj pridjem. Velike količine popijenog pića naterale su njene drugarice da ranije odu u smeštaj dok smo ona i ja ostali razgovarajući. Pričali smo dugo u noć, a naš razgovor je prelomio konobar koji nas je obavestio da je radno vreme već gotovo. Već tada sam primetio da je to žena mog života. Sledećih 10 dana na moru proveo sam sa njom nakon čega se preselila u Beograd, kako kaže zbog mene. Toliko o našem upoznavanju. Već sam spreman i krećem da se vidim sa njom. Bela košulja, crne pantalone i cipele, klasika. Jedva čekam da je vidim. Ushićen sam svakog puta kad treba da je vidim, prijaju mi njene oči, kosa, smeh. Smeh, da.. odzvanja u mojoj glavi.
***21:09h ***
Dobijam poziv sa nepoznatog broja: "Tamara ovde iz hitne pomoći, našli smo Vaš broj u Ivaninom novčaniku" , a onda kratak muk.. "Ivana je imala tešku sobraćajnu nesreću, nalazi se u šok sobi, bojim se da vesti nisu baš najbolje".
U momentu sam izgubio moć govora, ali sam nekako uspeo da izustim "Stižem brzo!"
Vrištim i derem se na sav glas dok u autu jurim ka bolnici. Svečana noć se pretvorila u ludilo. Plačem. Mislim da nije sramota kada muško plače.
Ulećem u bolnicu i sestra me odvodi do nje. Užasan prizor. Ivana je u veštačkoj komi i doktori mi saopštavaju da neće uspeti da preživi, ali je mogu probuditi da zadnji put porazgovaram sa njom. Prihvatam to teška srca jer mislim da ni ja neću izdržati da se poslednji put poljubim sa njom.
Bude je. Gledam je u suzdržavam se da ne zaplačem. Gleda me i sa njenog oka vidim suzu uz jedva izgovoreno "Volim te, nemoj da se potresaš, ovako je bilo suđeno".Ja izgovaram samo kratko "Volim te" jer dalje nisam mogao. Ona zatvara oči, ljubim je. Doktori mi saopštavaju da moram da izadjem iz sobe, a ja... ja nisam u stanju da odreagujem, sve funkcije su mi otkazale.
Jutro. Od limeni sims odzvanjaju kapi kiše koja pada već danima. Mamuran od velike količine popijenog alkohola pokušavam da se pridignem iz kreveta. Pokušavam da se setim šta sam radio protekle noći ali mi ne ide baš najbolje. A onda krećem da plačem kao kiša napolju.
*** Par dana ranije ***
Nakon radnog vremena spremam se da pođem na ručak sa Ivanom. Ako niste znali, Ivana je moja devojka, zabavljamo se već tri godine i planiram da je oženim. Bavim se kancelarijskim poslom i mislim da su mi primanja dovoljna za solidan život sa njom. Volim je. Ona je jedina svetla tačka u svim tmurnim danima koje mi donosi život. Ivana nije iz Beograda, upoznali smo se leta 2015. godine na moru. Bila je sa svojim drugaricama, dok sam ja bio sa svojim društvom. Sedeći za šankom razmenjivali smo poglede i nakon nekog vremena u meni je prelomilo i morao sam da joj pridjem. Velike količine popijenog pića naterale su njene drugarice da ranije odu u smeštaj dok smo ona i ja ostali razgovarajući. Pričali smo dugo u noć, a naš razgovor je prelomio konobar koji nas je obavestio da je radno vreme već gotovo. Već tada sam primetio da je to žena mog života. Sledećih 10 dana na moru proveo sam sa njom nakon čega se preselila u Beograd, kako kaže zbog mene. Toliko o našem upoznavanju. Već sam spreman i krećem da se vidim sa njom. Bela košulja, crne pantalone i cipele, klasika. Jedva čekam da je vidim. Ushićen sam svakog puta kad treba da je vidim, prijaju mi njene oči, kosa, smeh. Smeh, da.. odzvanja u mojoj glavi.
***21:09h ***
Dobijam poziv sa nepoznatog broja: "Tamara ovde iz hitne pomoći, našli smo Vaš broj u Ivaninom novčaniku" , a onda kratak muk.. "Ivana je imala tešku sobraćajnu nesreću, nalazi se u šok sobi, bojim se da vesti nisu baš najbolje".
U momentu sam izgubio moć govora, ali sam nekako uspeo da izustim "Stižem brzo!"
Vrištim i derem se na sav glas dok u autu jurim ka bolnici. Svečana noć se pretvorila u ludilo. Plačem. Mislim da nije sramota kada muško plače.
Ulećem u bolnicu i sestra me odvodi do nje. Užasan prizor. Ivana je u veštačkoj komi i doktori mi saopštavaju da neće uspeti da preživi, ali je mogu probuditi da zadnji put porazgovaram sa njom. Prihvatam to teška srca jer mislim da ni ja neću izdržati da se poslednji put poljubim sa njom.
Bude je. Gledam je u suzdržavam se da ne zaplačem. Gleda me i sa njenog oka vidim suzu uz jedva izgovoreno "Volim te, nemoj da se potresaš, ovako je bilo suđeno".Ja izgovaram samo kratko "Volim te" jer dalje nisam mogao. Ona zatvara oči, ljubim je. Doktori mi saopštavaju da moram da izadjem iz sobe, a ja... ja nisam u stanju da odreagujem, sve funkcije su mi otkazale.
Jutro. Od limeni sims odzvanjaju kapi kiše koja pada već danima. Mamuran od velike količine popijenog alkohola pokušavam da se pridignem iz kreveta. Pokušavam da se setim šta sam radio protekle noći ali mi ne ide baš najbolje. A onda krećem da plačem kao kiša napolju.
