"Причате ли вас двоје икако? Чујете ли се?" упитала ме је Милана изненада, напуштајући наш опуштени јутарњи разговор ни о чему конкретно.
"Не знам шта да ти кажем. Не причамо, а причамо. И причамо, а не причамо. А опет... И, ја увек завирујем да видим где је. Ослушкујем је у пролазу и надам се да ми бар понекад опази сенку. И даље не знам шта да јој кажем. У ствари, знам али немам право ишта да јој кажем кад ми је тражила да ћутим. Компликовано је све то. И није компликовано. Не знам... Да сам бар неки човек који је урадио нешто са својим животом, било би лакше. Овако, немам баш много тога да јој понудим." посегнуо сам за чашом да овлажим сува уста. Није ми било битно шта пијем иако сам знао да је вода у питању. У том часу, чини ми се, попио бих било шта. Само да овлажим уста...
Сваки пут кад причам о њој, узнемирим се. Одавно се нико није тако снажно отиснуо у мени. О брзини да и не причам. И одавно ме нико није оставио без могућности да делам. Шта да јој кажем кад је свако моје дело повређује. Чинио не чинио
"Једино што ја разумем јесте да њој треба самоћа. У ствари, не треба јој самоћа. Треба јој да буде сама неко време. И то морам да прихватим." опет сам посегнуо за чашом.
Боже, зашто сваки пут кад се она помене ја пожелим нешто жестоко. И шта ми значи та потреба?
"Нисам научила да ти ништа не радиш. Откуд то? Ако знам некога ко се бори за оно што жели, ти си тај. Не желиш је довољно?" Милана је сипала једно по једно питање не дајући ми да поштено размислим о било којем од њих. А слике су ми само севале пред очима. Просто, њене очи су севале преда мном. Осмеси. Али очи... Те зелене очи за које сам ја тврдио да су плаве. Или је било обрнуто. Нисам сигуран. Биће пре да су у њима измешане све боје. У сваком случају, то су робовласничке очи. Поробе те једном и ћао. Осмехну ти се и немаш куда. Постану ти жеља. Не жеља, потреба. Потреба да их гледаш свако јутро. Не. Ни то није тачно. Постану ти потреба на начин да оне тебе гледају свако јутро.
"Шта да радим? Једноставно не могу ништа да радим. Само да стојим и чекам." одговорио сам резигнирано.
"Шта?"
"Не знам. Откуд знам? Да полуди? Да се опамети? Да оздрави? Изабери." сад сам већ био љут. На себе. На њу. На даљину. На живот и на подељене карте. И то што се не одлучујем да сам промешам шпил. Да их мешам док не будем задовољан.
Мисли су се ројиле, а љутња је пролазила. На крају, немам зашто да будем љут на њу. Она је збркана више него ја. И њој треба веће разумевање него мени.
Чудно је, толико се трудим да разумем друге, често не суштински битне за мој живот, а најближе не разумем. Можда зато што очекујем много од њих. Мада, опет, никад не очекујем нешто за шта нису кадри.
"Знам. У суштини, чекам једну једину реч. Или две. Зависи коју форму изабере. А онда ћу ја све да урадим. Баш све... И, да. Чекам пољубац. А био би довољан и осмијех за почетак."
"Кони, јеси ли свестан да је волиш?" упутила ми је више коментар него питање.
"Не, спреман сам да је волим. Још много тога има да се ради да би то била љубав. Но, нисам заљубљен у њу. То је много више. Битна ми је изнад нивоа емоција. То је вероватно најтачнија изјава коју тренутно могу да дам по том питању. Него, пусти то. Избистриће се само од себе. Ја настављам да чекам. Имам једно озбиљније питање. Зашто та љубичаста мајица јутрос? Хоћеш некога да импресионираш? Колико пута да ти кажем да те с таквим деколтеом нико не слуша осим мене. А и ја једва успевам." насмејао сам се скрећући причу у мирније воде.
"Идиоте. Не буљи ми у сисе." мунула ме је у раме. И она се насмејала.
"То нису сисе. То су груди. Тек кад скинеш брус, постају сисе. Предмет пожуде. Мада, питам се да ли их и замишљање без бруса чини сисама или и даље остају груди?" почео сам да филозофирам.
"Не. Чини их патлиџаном." рекла је устајући. "Идем на посао. А ти иди мало да одспаваш. Могао би и вечеру да спремиш." наставила је да прича облачећи јакну.
"Да, да... Хоћу... Ајд, ћао... Видимо се вечерас..." добацио сам кад је већ била на вратима.
Подигао сам чашу загледан у Дунав.
Још један разговор који ништа неће променити, помислио сам.
Но, нада никад не умире, још једна умна мисао ми је прошла кроз главу.
Боље ми је да мало одспавам.
Вечерас је ново вече.
"Не знам шта да ти кажем. Не причамо, а причамо. И причамо, а не причамо. А опет... И, ја увек завирујем да видим где је. Ослушкујем је у пролазу и надам се да ми бар понекад опази сенку. И даље не знам шта да јој кажем. У ствари, знам али немам право ишта да јој кажем кад ми је тражила да ћутим. Компликовано је све то. И није компликовано. Не знам... Да сам бар неки човек који је урадио нешто са својим животом, било би лакше. Овако, немам баш много тога да јој понудим." посегнуо сам за чашом да овлажим сува уста. Није ми било битно шта пијем иако сам знао да је вода у питању. У том часу, чини ми се, попио бих било шта. Само да овлажим уста...
Сваки пут кад причам о њој, узнемирим се. Одавно се нико није тако снажно отиснуо у мени. О брзини да и не причам. И одавно ме нико није оставио без могућности да делам. Шта да јој кажем кад је свако моје дело повређује. Чинио не чинио
"Једино што ја разумем јесте да њој треба самоћа. У ствари, не треба јој самоћа. Треба јој да буде сама неко време. И то морам да прихватим." опет сам посегнуо за чашом.
Боже, зашто сваки пут кад се она помене ја пожелим нешто жестоко. И шта ми значи та потреба?
"Нисам научила да ти ништа не радиш. Откуд то? Ако знам некога ко се бори за оно што жели, ти си тај. Не желиш је довољно?" Милана је сипала једно по једно питање не дајући ми да поштено размислим о било којем од њих. А слике су ми само севале пред очима. Просто, њене очи су севале преда мном. Осмеси. Али очи... Те зелене очи за које сам ја тврдио да су плаве. Или је било обрнуто. Нисам сигуран. Биће пре да су у њима измешане све боје. У сваком случају, то су робовласничке очи. Поробе те једном и ћао. Осмехну ти се и немаш куда. Постану ти жеља. Не жеља, потреба. Потреба да их гледаш свако јутро. Не. Ни то није тачно. Постану ти потреба на начин да оне тебе гледају свако јутро.
"Шта да радим? Једноставно не могу ништа да радим. Само да стојим и чекам." одговорио сам резигнирано.
"Шта?"
"Не знам. Откуд знам? Да полуди? Да се опамети? Да оздрави? Изабери." сад сам већ био љут. На себе. На њу. На даљину. На живот и на подељене карте. И то што се не одлучујем да сам промешам шпил. Да их мешам док не будем задовољан.
Мисли су се ројиле, а љутња је пролазила. На крају, немам зашто да будем љут на њу. Она је збркана више него ја. И њој треба веће разумевање него мени.
Чудно је, толико се трудим да разумем друге, често не суштински битне за мој живот, а најближе не разумем. Можда зато што очекујем много од њих. Мада, опет, никад не очекујем нешто за шта нису кадри.
"Знам. У суштини, чекам једну једину реч. Или две. Зависи коју форму изабере. А онда ћу ја све да урадим. Баш све... И, да. Чекам пољубац. А био би довољан и осмијех за почетак."
"Кони, јеси ли свестан да је волиш?" упутила ми је више коментар него питање.
"Не, спреман сам да је волим. Још много тога има да се ради да би то била љубав. Но, нисам заљубљен у њу. То је много више. Битна ми је изнад нивоа емоција. То је вероватно најтачнија изјава коју тренутно могу да дам по том питању. Него, пусти то. Избистриће се само од себе. Ја настављам да чекам. Имам једно озбиљније питање. Зашто та љубичаста мајица јутрос? Хоћеш некога да импресионираш? Колико пута да ти кажем да те с таквим деколтеом нико не слуша осим мене. А и ја једва успевам." насмејао сам се скрећући причу у мирније воде.
"Идиоте. Не буљи ми у сисе." мунула ме је у раме. И она се насмејала.
"То нису сисе. То су груди. Тек кад скинеш брус, постају сисе. Предмет пожуде. Мада, питам се да ли их и замишљање без бруса чини сисама или и даље остају груди?" почео сам да филозофирам.
"Не. Чини их патлиџаном." рекла је устајући. "Идем на посао. А ти иди мало да одспаваш. Могао би и вечеру да спремиш." наставила је да прича облачећи јакну.
"Да, да... Хоћу... Ајд, ћао... Видимо се вечерас..." добацио сам кад је већ била на вратима.
Подигао сам чашу загледан у Дунав.
Још један разговор који ништа неће променити, помислио сам.
Но, нада никад не умире, још једна умна мисао ми је прошла кроз главу.
Боље ми је да мало одспавам.
Вечерас је ново вече.
,Jedna sasvim lepa priča, obična a tako životna.
